Nasze recenzje

Szczegóły

Nadrzędna kategoria: Recenzje

Opublikowano: 06 październik 2014

Poezija od postanja analizira naš duh, formira znatiželju i posmatra dokle on ide, šta sve želi da (de)mistifikuje. Funkcionalna veza između ličnosti pesnika i bića poezije jača (ili slabi) zavisno od toga u kojoj se stvaralačkoj fazi susreću. Jedna opšta istrajnost da se poetika stavi pod nadzor pesnika rađa obrnut rezultat, poezija postavlja pitanje: Pesnik! Ko je to pesnik?
 
Poljska pesnikinja Agnješka Jažembovska1 svoju knjigu „Slažem sebe”,2 objavljenu dvojezično,3 otvara stihom-pitanjem: „Čovjek/ ko je to čovjek“? Ovo pitanje, podsvesno sasvim, prevedeno je iz poetičkog sopstva u pokušaju da se poeziji potčini „to čudno biće“ koje „priča/ misli/ mašta“, biće kome je civilizacija u dušu utisnula strah opstanka, razbila ga u komadiće i ona, čovečica, sada od njih pravi mozaik: „Slažem sebe/ od komadića/ razbijenog vremena.“

 
Agnješka je poštovalac prirodnosti i prirode, njena pesnička intuicija svemu pristupa iznutra, iz emocije. Negde se u svemu isprečila „obična granica neobične čežnje“ (ili „Moj um (...) bolestan je od čežnje“) koju ne otkriva, ali očito da svako manipulisanje s duhom, obrednost koja inhibrira kanone i zloupotrebljava ih u društvenom poretku, njoj je sasvim strana. Ona će zato, doneti skoro nemoguću odluku:

Sačekaću hiljadu godina
i živjeću
u drugom svijetu
bez nepotrebnih obreda
........................................
sačekaću hiljadu godina
dok ne prođe ljudska mržnja.

Čovek-mržnja je udes globalne civilizacije, koja stalno menja oblik, formu, i poetska nada uprla je pogled u stvaranje novog čoveka, u novo „rođenje svijeta“. Pesnikinja kaže: „Čekam na radostan dan.“ Sve to potvrđuje da živimo u virtuelnom svetu, svetu nesvestice o čoveku da je i on samo zrno, ono Volterovo, koje misli, nažalost često pogrešno. Agnješka zato sama sebe stvara, slaže „od mokrog pijeska“, i kada je sunce iscedi ona će da se „raspe u zrna“. Opominjuće čovečanstvu vascelom, peva Agnješka Jažembovska, upirući prst u globalno zagrevanje, zračenje i uranijumsko ludilo koje suši čoveka kao ribu izvađenu iz vode i on postaje ništa, sve je samo čovek-voda, te dve materije su neodvojive. Zato se ova knjiga može nazvati i pesnička oda vodi i žeđi.
Ispisujući odu o vodi, čovek je učio prolaznost života, razumevao svoj put u kap ili prah. Gledao i oslobađao se iluzija da se život negde drugde nastavlja. Zablude imaju svoj molitvenik i deluju mudro ali, ipak, one su samo zablude.

 
Tirade vode, a čovek je voda, oličene su u protoku, dotoku i isparavanju, samo toliko i traje krug, ali krug vode. Siromah misli da je to ona ista voda od koje biva on. Ne, svaki je povratak drugačiji. I to nije povratak, to je neprekinut tok, linija. Nikakav magični razum ne može obećati izlazak iz te linije. Nema molitve koja može promeniti suštinu stanja, ona može samo pomoći u smirenju. I to je dovoljno.

 
I poezija Agnješke Jažembovske je u nekom smislu smirenje, čaša vode koja dobro dođe kad se zagrcnemo uz bezveznu demuzikalizaciju sveta. Ona nas, poput Rišarda Pšibilskog podseća da je „simbol harmonije sveta od iskoni lira, instrument koji su bogovi nekada davno okačili o zvezde“. Lira je danas zanemela a jedino ona, i ljubav, mogu se suprotstaviti matematici interesa. Ovde i sebe vidim u onom priznanju Geteovom koji je rekao da se ne razume u matematiku i da je samo upućen na reč, jezik i sliku, loše se sporazumevam sa znacima i brojevima. A ovo je era daljinskog obračuna. No, sve to trajaće kratko za ljudsku epohu, ljubav mora da vrhuni, kaže Agnješka: „Ljubav čini svjet ljepšim, svaki trenutak traje u drugom značenju, svjetluca i blista, ’misli dodiruju/ tvoje ime/ dodiruje/ moje misli’. Onda ni umor nije strašan, dovoljan je dodir najmilijih ruku, i opet je ’dobro’, može se objesiti ’osmijehe/ na koncu/ ispletenom/ od sjaja tvojih očiju/ - ljepša strana života’.“4

 
Iz te ljubavi, koja ne može da čeka, jer svaki dan smo stariji „za još jedan ljudski nerazum“, Agnješka poziva: „Pokušaj me pronaći (...) u mehanizmima svakodnevice“, koja se zahuktala a životu se vratimo samo onog trenutka kad emocije postanu nemoćne, kad smrt pokaže svoje lice i kad se završi svako manipulisanje telom, onda samo „možeš imati lijepu sahranu/ i da budeš treptaj u sjećanju“. Briga i za taj treptaj, zaokuplja ovu pesnikinju da bar te mrvice vremena treba sačuvati od oluje ovog konfuznog sveta punog zlog mehanicizma i otuđenosti u koju sada Agnješka unosi egzaktnost smisla da ga oplemeni uz jarost boje i mekanu retoriku poetike. To što ona čini, zavređuje da činimo svi: „Dijelim pjesme/ promovišem obične, proste riječi.“

 
Konačno, Agnješka svoj filozofsko-poetski dosluh sa kosmosom svodi iz duše tvoriteljke prirode iz koje progovara i sam čovek. To je njen povratak sebi i nama samima: „Po ljepotu/ ne treba putovati daleko/ dovoljno je/ obližnja livada/ sa cvrčkom“. Svom čitaocu ponudila je likovne pejzaže što toniraju ovu knjigu a zatvaraju je stihovi: „Uzdajmo se u sebe/ srećom i nesrećom“.
Ova knjiga, sa jednog drugog jezika slovenskog korena, sa poljskog, srpskom čitaocu, zahvaljujući prevodima Olge Lalić Krowicke, vizuelno nudi stopljenost duha, koren iz koga se želi jedinstveno stablo poezije bez obzira na razlike druge vrste. „Poezija je bljesak“, zapisala je Vanda Novik Pala, bljesak koji traje sve dotle dok „slažemo sebe“ u mozaik ljubavi i nade.

Milijan Despotović
U Požegi,
7. februara 2014.

 ____________________
1) Agnješka Jaženbovska, poljska pesnikinja i satiričar, završila je Univerzitet u Lođu. Objavila dve knjige epigrama, ovo je njena prva pesnička knjiga.
2) Agnješka Jažembovska: „Slažem sebe”, Chemigrafia, Krosno, Poljska, 2012.
3) Knjiga je objavljena dvojezično na poljskom i srpskom. Prevod na srpski jezik uradila je Olga Lalić Krowicka.
4) Vanda Novik Pala: „Sačuvati trenutak“, iz predgovora knjizi „Slažem sebe”, str. 8.

Szczegóły

Nadrzędna kategoria: Recenzje

Opublikowano: 08 kwiecień 2014

O fraszkomacie powiem nieśmiało: - Kawałek życia w nim się wyprało.
Pisanie recenzji o fraszkach wydaje się zamierzeniem karkołomnym, z góry skazanym na uczone formułki z zakresu poetyki i słownika terminów literackich. Znamienny fakt, że nawet te formułki teoretycy dzieła literackiego nie mogą uzgodnić, bo np. Głowiński, Kostkiewiczowa i Słowińscy (Warszawka) w swoim Słowniku Terminów Literackich rodowód wyrazu fraszka wyprowadzają od włoskiego frasca - gałązka, natomiast prof. UJ Adam Kulawik ten sam wyraz frasca tłumaczy jako drobiazg. Nie tylko jako krakowianin z urodzenia, ale też odwołując się do rozsądku i logiki opowiadam się za ujęciem prof. Adama Kulawika, a gałązką można przyłożyć utytułowanym, warszawskim autorytetom.
Aby wiedzieć, co to koń najlepiej go zobaczyć. Co to fraszka, najlepiej jest ją przeczytać. Sytuacyjne fraszki Kochanowskiego były stroficznie rozbudowane. Od Potockiego, Morsztyna,Tuwima, Gałczyńskiego po Leca fraszka traci na ilości wersów, zyskuje na konceptualiźmie.
Fraszka ujawnia. Fraszka demaskuje. A przy tym bawi dwuznacznością, grą słów, znaczeń. Ale przede wszystkim, co paradoksalne, pomimo zdolności fraszki do zdzierania masek z bohatera, jest nośnikiem humoru. Oglądać własne wady należy ze zdrowym dystansem nie pozbawionym refleksji, ale co najważniejsze - uśmiechu. I tym są właśnie fraszki Agnieszki Jarzębowskiej. Nośnikiem humoru. A humor, co może wydawać się zaskakujące, jest cnotą (jedną z cnót)! I wyjąwszy przyjemność, jaką mamy z humoru - chroniąc nas przed wsobną powagą, wzbudza szacunek. Bo śmieszne jest branie siebie na serio.

O łaskotkach
Nie powiem, że nie chcę,
kiedy mężczyzna próżność moją łechce.

===

Godne obchody
Czczę kolejne małżeńskie rocznice,
kupując coraz szersze spódnice.

Czytaj więcej: O fraszkach - w kontekście zbioru fraszek pt. FRASZKOMAT Agnieszki Jarzębowskiej - Fraszkomat

Szczegóły

Nadrzędna kategoria: Recenzje

Opublikowano: 07 kwiecień 2014

Nije poeziju moguće odvojiti od iskustva, od prostora koji se baštini, od momenata ali ni udesa vremena i ljudi. Čak i kad bi to poku{ali stvarnosti pulsiraju sa punom moći govora, kao da besede lekcije iz koje je, očito, nemoguće bilo šta odložiti pred pogibelji vremena i one, često svedene u mrvice narastaju svojim otvaranjem i reflektuju se percepcijama horizonta poezije.

Czytaj więcej: TRAGANJE ZA METAFORAMA DOBROTE Olga Lalić Krowicka: „Mrvice vremena u prostranstvu”

Szczegóły

Nadrzędna kategoria: Recenzje

Opublikowano: 19 luty 2014

СЛОВЕНОЉУБИЕТО НА ОЛГА ЛАЛИЌ КРОФИЦКА
Неуморен книжевен работник и преведувач

    Да ги почитуваш и сакаш другите е потврда оти веруваш во себе и во својата работа. Дарувањето на родот и породот станал аманет и прераснал во возвишена цел. Животните и творечки врвици на Олга Лалиќ Крофицка се извонредна илустрација за тоа. Најнапред така одредила судбината, а потоа и нејзината професија. Одвојуваме неколку податоци од нејзината биографија. Родена е на 2 април 1980 година во Шибеник. По народност е Србинка, а поседува хрватско и полско државјанство. Во 1998 година го завршила Средното економско училиште во Страховице, Полска. Но, нејзина љубов се јазикот и литературата. Во периодот од 1998 до 2005 година е студент на Институтот за славистика при Филозофскиот факултет на престижниот Јегјелонски универзитет во Краков. На Групата за српскохрватски јазик и литература специјализира јазик и со успех ја брани дипломската работа Лексиката во одделни области на селскиот живот на српското село Чиста Мала во Хрватска (2006). Магистер е по филолошки науки, а наскоро ја чека одбрана на докторската дисертација.
    

Czytaj więcej: Profesor Vasil Tocinovski o Oldze Lalić-Krowickiej - artykuł w j. macedońskim