Aktualności
Milijan Despotović SVETLI TESLIN PRST Olga Lalić Krowicka: „Iskra i faza“
- Szczegóły
- Nadrzędna kategoria: Wydarzenia
Poezija je misaoni provodnik koji dovodi energiju svetlosti u vreme svevreme, ali osvetqava i ono što se događa u našoj dubokoj prirodi. Iz misaone poezije govori i nauka koja je oblikovala mnoge misli a mi često mislimo da je to samo jedno prosto nadmetanje sa prirodom.
I najveći srpski i svetski naučnik, Nikola Tesla (1856–1943) ljubio je poeziju, pisao,1 čitao je sa svojih eksperimenata. On je i poeziju smatrao za izumitelja, stvaraoca, naučnika, a za tvorca svega, pa i poezije i nauke, smatrao je prirodu: „Ako ne znate kako promatrajte pojave prirode, ona će vam dati jasne odgovore i inspiraciju“, zapisao je Tesla.
Iz tog sveta spoznaje nastala je pesnička knjiga „Iskra i faza“2 Olge Lalić Krowicke3 koja je inspirisana stvaralaštvom pesničke nauke Nikole Tesle. Tri Tesline misli koje su moto ove knjwige, kao da ukazuju na potrebu da svaki čovek treba da oslobodi misli i vrati ih racionalnom duhu. „Moramo osloboditi misli od ograničenja koje nameće prostor i vreme“, zapisao je Tesla.
Ispisujući knjigu „Iskre i faze“ u formi minijatura (a svaka za sebe je bljesak) očituje se filozofska nit teslijane. „Menjam se uz pomoć/ dušine struje“, kaže Olga. Ona je u toj struji prepoznala ono Geteovo moguće4 što je Tesla ukazao i dokazao, dok je to svet video samo kao obična čudesa, poput ovog:
Mislila sam da su to svemirci,
ne to Tesla istražuje
svijetlo neba.
Koristeći blagodet tog svetla i naša pesnikinja svojim stihovima struji verujući da je dosta te energije od Tesline materije ostalo nedorečeno. Zavet je nauci i umetnosti da krene u prostor obasjanja sa verom da budućnost ne čine prqave valute nego čiste duše. Iz te čistote nastaje humanizam, a dobrotu humanog ljudi, nažalost, i danas zloupotrebljavaju. Teorija izmeničnosti i naizmeničnosti pripada Teslinom humanizmu:
Humanizam je
često promenljiv
- rekla je noć Tesli.
Ovo podsećanje samo je vraćanje Teslinim izvorištima iz praizvora, potpuno ostvarenje pozitivnih ideja:
Teslino svijetlo
to je san mladog čovjeka
tama tirana.
I, ma koliko otuđenici navlačili merak čovečanstvu, ali i Teslinom ljudestvu, odbraniće nas od tmice Teslin naum. Po tom naumu peva i Olga Lalić. Za nju je Tesla svetac iz čije nam ruke „vibriraju sva polja duše“.
Sarkastično pitanje koje u pesničkoj komunikaciji Tesli postavlja Olga, dobija i odgovor koji više deluje kao nepopravljiv kuršlus na elektromreži:
Kuda ideš Nikola –
Prosvijetliti svijet
nema smisla
svijet će uvijek biti taman.
Nažalost, paleta tmine dobija nove oblike ali njeni zločineći moraju pred strašni sud Nikolin, kad-tad ubiće ih zloupotreba wegovih pronalazaka jer, neće moći da obuzdaju vatru u kojoj će i sami izgoreti.5 Oni nemaju svest ćta je plamen a šta vatra i da samo miran san svečoveka jeste provodnik dobrotnosti: „Vođe vladaju propali padaju“, nije svaka faza iskra dobrote.6
Zemlja je, shvatili mi to ili ne, „okrugla sijalica“ na koju naleću dosadni ljudski insekti. A moramo li ugasiti sijalicu da čovekoinsekti ne bi premrežili izvor svetlosti ili ćemo to svetlo zahvalno koristiti? Iz utičnice koja zemlji daje svetlo, pored Sunca (ako to neko vidi), viri „Teslin prst“. On svetli, i ovde, i piše se velikom nadom da će čovek ljubiti svetlost: „Iskusio je on mnogo gromova“:
Tesla je jedan
Nikola drugi
Nikola Tesla je skromnost.
Ali toj skromnosti treba odati poštovanje i omogućiti dostojan san jer, „Tesla je izašao ispod svjetla/ obukli su ga u mrakove davnih ljudi/ sada ne spava“. Na svetskoj pučini, nastavi li svet ovako da mračuje, sledi potop, zato Tesla „ne spava“. On i dalje veruje u svetlost, govori umirujuće, samo naizgled: „Naše vrline i naši promašaji su neodvojivi, kao sila i materija.“ Iskra nade uvodi i ovo pevanje u fazu žigosanja onih koji nisu dostojni čoveka, prirode, Boga i nauke jer sve precrtavaju zverovnom olovkom. Taj neko je na stubu srama i svog korena: „Sudbinu Srba/ sudbinu Tesle/ uvijek neko precrtava.
Na potrebu da se uvek treba vraćati korenu duha, bića, rodoslova i izvoru svetlosti, ukazivao je i Nikola Tesla: „Vaša mržnja pretvorena u električnu energiju, mogla bi osvetljavati gradove.“ Sad kad imamo električnu energiju treba braniti njen provodnik – pesmu, poeziju. Zlo ne peva, dobrota je poezija. U njenim stihovima je Tesla, kaže Olga jer, i „zemlja je samo/ njegova stanica/ na putovanju/ sa svijetlom u dlanu“.
Tim svetlom je poezija zbirke „Iskra i faza“ obasjana. To će čitalac lako uočiti svestan da je Tesla naš „najbolji saputnik“ uz još jednu opasku; „Fizika gradi (...) budući dom na nebu.“ U tom domu nema skrasnuća za zlo, ono ostaje da se đavolje sveti sebi, zanavek.
Zato, poštujmo sile prirode, ljudska sila i prisila su civilizacijski otpadak od ljudskosti, poruka je ove knjige.
U Subjelu,
3. maja 2019.
________________________
1) U svojoj autobiografiji Tesla zapisuje da je u Ameriku došao sa par dolara i sveskom svojih stihova. Nažalost, sačuvana je samo pesma „Delovi božanskog ogovaranja“ koju je posvetio svom prijatelju Georgiu Silvesteru Vireku. Pesma je napisana 31. decembra 1934. godine.
2) Olga Lalić Krowicka: „Iskra i faza“ Am Graphica Laćarak, 2018. Kwiga je štampana dvojezično: na srpskom i poljskom jeziku u prevodu na poljski Olge Lalić Krowicke.
3) Olga Lalić Krowicka (Šibenik, 1980), živi u Krakovu (Poljska). Piše poeziju, drame i bajke. Objavila 16 knjiga. Prevodi sa drugih jezika na poljski a njena poezija je prevođena na brojne svetske jezike.
4) „O nauči me da činim ono što je mogućno.“ (Gete)
5) „Napredak civilizacije čini se poput vatre, prvo iskra, sledeće je plamen, a onda eksplozija vatre povećavajući brzinu i snagu.“ (Nikola Tesla)
6) Ostrašćeni samoživci svoju fazu smatraju demokratijom a mrtvi od te demokratije se „nešto bune“. Verujem samo žrtvama, svi smo žrtve, ali ne budimo bar žrtve žrtvi!
Eligiusz Dymowski - JONA - Antologija savremene kratke priče - Alma, Beograd
- Szczegóły
- Nadrzędna kategoria: Wydarzenia
Serbska liryka i satyra w przekładach Olgi Lalić-Krowickiej/ Rysunki: Emilija i Stojče Tocinovski, czasopismo "Lublin"
- Szczegóły
- Nadrzędna kategoria: Wydarzenia
Јагода Kљаић - ПРОДИСАЈИ ЗГУСНУТИХ ТРАГОВА
- Szczegóły
- Nadrzędna kategoria: Wydarzenia
Izvor: https://sipakrs.blogspot.com/2019/03/blog-post_41.html
Јагода Kљаић
ПРОДИСАЈИ ЗГУСНУТИХ ТРАГОВА
Верица Тадић: Флуоресцентни прсти;
Центар за културу, Гуча, 2008.
Сви ми који пишемо нешто обликовано у књигу, а за што желимо да, од врсних и признатих зналаца књижевности, појединаца или групе, буде оцијењено књижевним дjелом, било у облику награде, било уврштавањем у овај или онај избор, у антологију нечега тематски или временски ограниченог, настојимо не бити само обични приповједачи, преносиоци радње, могућег или замишљеног, најчешће непредвидивог догађаја, тумачи и преводиоци или познатих властитих или претпостављених, туђих емоција, већ се трудимо казати нешто више, јаче, упечатљиво, снажно и памтљиво. И нека је то само једна мисао у краткој причи, један стих у пјесми, могло би бити довољно, а можда и значајно. Доживи ли аутор ту једну реченицу као свој знак, своје обиљежје, своју карактеристику, свиди ли се њему мисао, и нема потребу ни жељу да је дорађује, мијења, допуњује, објашњава, онда може слободно и храбро с њом пред читаоца.
То је он – аутор, а хоће ли још нетко препознати снагу поруке можда никад неће сазнати, поготово ако аутор није у групи познатих, признатих, наградама овјенчаних, па чак ни књижевним критикама забиљежених. Његови су предност и срећа, нада и утјеха, што ни на који начин није успостављена граница, црта раздвајања књижевности од не-књижевности. Па је могуће да ће се некад и негдjе, од некога непознатог му, одбити ауторова мисао као ехо, све како би била послана према другом читаоцу, зато што ће се ономе првоме допасти, погодит ће га посред његовог „ја“ и жељет ће је подијелити са још неком, вјеројатно на овај или онај начин блиском особом. Ланац разумијевања, кружница прихваћања, крошња свиђања, коло додиривања, цвјетна ливада доживљавања, набрекла нутрина потребе да се пренесе даље, може се тако само одjедном почети везати том једном кариком посебне мисли, а да аутор о свему томе никад ништа и не сазна. Осим што ће он и даље уживати у тој својој једној мисли, сигуран у њену неуништиву енергију.
Или, како би то рекла Верица Тадић:
Није неуспех кад
многи не вреднују
твоје дело. Довољно је
да те разуме један
једини човек онај у
коме ће проклијати семе
твојих идеја.
А дочује ли аутор икада да је „семе његових идеја“ проклијало у једном једином човјеку, мора бити задовољан, његова мисија приказивања, тумачења, преношења и, на крају, објелодањивања, била је успјешна. И онда с новим еланом креће даље, хвата нове ријечи са више смионости, конструкције саздане од ријечи постају чвршће, сигурније, нема опасности да ће везивно ткиво омекшати или се распасти, увјерен је да ће његово ново казивање имати не само једну, него бар двије-три мисли које ће остати упамћене и можда ће их некад нетко, опет њему непознат, понављати у необавезном свакодневном разговору са знанцем или, пак, у разговору с једином особом која га савршено разумије, а то је он сâм.
Или, како би то рекла Верица Тадић:
Највеличанственија је
она палата духа
коју од речи гради најсензибилнији
архитекта – душа језика.
Док појединац прижељкује свом запису, била то пјесма, приповијест или новела, усадити једну опћу мисао која би, ето, могла бити упамћена, па можда чак и цитирана, Верица Тадић као да се поиграва с таквим појединцем, нудећи тачно стотину (и бројком:100) упечатљивих мисли, тако и названих – Сентенце – (лат. sententia-суд) сврстаних у збирку под насловом Флуоресцентни прсти и поднасловом: Сентенце. Могло би се додати: Подсјећање на то какав бити, како се понашати и односити према другима. Асоцијација на Десет божјих заповиједи? Засигурно то није била ауторичина замисао ни у привиду, али се, након пажљивог прочитавања Сентенци, успоредба једноставно намеће. Зато што Верица Тадић напросто вапи за начином и обликом којима би сваком човјеку рекла какав треба бити, за чиме чезнути, чега се одрећи, чему се ни не приближити, а што објеручке пригрлити. Ауторичин позив-вапај-непролазни одjек сажима уводна поетска мисао: Kада би човек човеку/увек био оно што/понекад јесте, најчеднија реч/на уснама, књига над/књигама, златни одблесак/радости у очима, сунчани дан/у мислима, срма нежности у/гласу, бакља љубави у тами/живота, онда би земља имала/два неба:/људско и божанско./Звездама би, анђелима и/свецима из божанске сфере/људско срце било друго небо.
Својим „биљешкама на животним траговима“ Верица Тадић никога не прозива, не обраћа се ни једној конкретној особи, никоме не дијели савјете … али, зашто се онда сви осјећамо п(р)озвани као да баш нама говори. Зато што можемо бити бољи! И треба да будемо! И морамо! Свијет дрхти од опасности, што природних што комбинираних људским умом и руком. Дозволимо ли да оне повуку, одосмо у бездан из кога се више нећемо успети на површину. А човек је сан/у који небо верује. Тај и такав човјек повремено би се морао подсјетити на умољавања пјесникиње.
О чему нам то све говори Верица Тадић у Флуоресцентним прстима? О човјеку који може бити већи од себе, о давању коме не треба враћати, о животу само као кредиту на одређено вријеме, о нама као цитатима у рукопису пјене, о птици срца којом именује љубав; ауторица тврди да је име, као наш заштитни знак, индиго за отиске и пресликавање одживљених година, подсјећа нас да умјетност оставља бисерна зрна снова, упућује како да се носимо са побједама као тачкама на бескрајној линији пораза, а истину именује као свијећу што на усамљеном гробу гори. Својом мудрошћу Верица Тадић не уљепшава збиљу и не идеализира човјека, зато каже: Ако желите знати какав је тко причекајте драматични чин скидања маски.
Kроз ауторичине Флуоресцентне прсте прелијевају се сва стања једног краткотрајног, без обзира на његово временско трајање увијек је само дрхтај у свемиру, и једноставног, обичног, али згуснутог, човјековог живота. Све видно обичном оку, али више и чешће само оним флуоресцентним провидом, добива свој смисао и значење. Од пољупца до смрти. Између: пријатељство, вјера, заљубљеност, љубав, сан, нада, тренутак, бијег, траг, ситница, мисао, осјећај, поезија, осмијех, срећа, дух, глас, додир, знање, умјетност, књижевност, Библија, природа, вријеме, лаж, правда, храброст, оптимизам, молитва, пркос, издајство, нарцисоидност, сујета … да ли је потребно још набрајати а да би читалац повјеровао да Верица Тадић у стотину сентенци проговара баш о свему људском. Све је у порукама јасно и сви се у њима препознајемо, што је велика одлика збирке. И тко год их прочита, помислит ће: баш тако и ја мислим. Само што нам свакодневица потврђује да је све мање оних који читају. Или примјењују прочитано.
Или, како би то рекла Верица Тадић:
Оном коме сунчев
зрак у капи воде не
блиста као дијамант, ни
тоне злата не вреде
много.
Ово је збирка у којој је црно – црно, а бијело – бијело, и никако другачије не може бити.
У Глини, март 2019.
Nowy dwujęzyczny tomik Olgi Lalić-Krowickiej pt. "Iskra i Faza"
- Szczegóły
- Nadrzędna kategoria: Wydarzenia
Autor: Olga Lalić - Krowicka
Kraj wydania: Serbia
Języki serbski i polski
Redaktor:Nedeljko Terzić
Autor okładki, ilustracji i składu: Jakub Niedziela
Wydawnictwo: Laćarak, Sremska Mitrovica, 2019
"AM Graphic" Laćarak
Edicja "Sirm"
Sponzorzy:
Hrana produkt D.O.O. - Salaš Noćajski
Hidrograđevinar A.D. - Sremska Mitrovica
Šidprojekt D.O.O. - Šid
Konting D.O.O. - Šid
AB Auto Beli - Šid
- ПЕШТАНСКИ КЊИЖЕВНИ ОМНИБУС - ВЕЛИКИ СКУП СРПСКИХ ПИСАЦА
- Miniaturki dr o. Eligiusza Dymowskiego i Olgi Lalić-Krowickiej w belgradzkiej antologii "Divka"
- Zaproszenie na spotkania w listopadzie i grudniu w klubie literackim "Dąbrówka"
- Poeci polscy w czasopiśmie białoruskim "Maladost"
- Grand prix international dla Olgi Lalić-Krowickiej za dramat
- Mилијан Деспотовић: “РЕТОРИКА СВЕТЛОСТИ – О књижевном делу Верице Тадић“
- Ryszard Wasilewski - "Fraszki i sentencje"
- Novi broj časopisa "Svitak"