ГОРКА ПИЛУЛА Н(ОВОГ) МИЛЕНИЈУМА
(Милијан Деспотовић: „Писма из незвесне будућности“, Кросно, Пољска, 2023, двојезично)
За своју најновију књигу рефлексивне поезије Милијан Деспотовић је као мото узео мисао Умберта Ека:“ Данас су бољи комуникацијски канали, па имамо веће и брже ширење лажи.“ Заиста, бољи, суштинскији увод за своју творевину није могао наћи!
Деспотовићеву збирку отвара песма „Чиповане коприве“. Песник има неодољиву жељу „почупати коприве испод језика“ (метафора за свако зло и претњу), али то није нимало лако јер је њен корен „умочен у уранијум“ (савремена визура зла).
Наше време, почетак миленијума, дигитално је време („линк угриза стиже у таласима“) и човек је у њему све немоћнији, будући да други, и не питајући га, и у његово име непромишљено секу грану на којој сви седимо. Стигло је, нажалост, време кад човек све више личи на „миша у глобалним чељустима“, тј. постаје жртва којој нема спаса на видику.“Доброта смрти“ (каква иронија!) све брже и неумитније угрожава и потомство човечанства. Зло је, дакле, незаустављиво будући да „ширимо засаде коприва“, а апсурд савременог тренутка очигледно нема мере, ни логике:“Зло је добро, добро је зло!“ Песник је огорчен зато што светом владају „мождане наказе“ које „бомбардерима“ разарају све оно што је конструктивни део човечанства деценијама, па и вековима, мукотрпно градио, у зноју стварао. Деспотовић је сведок како се „глобалисти умивају кока-колом“ притом другима нудећи лажну слободу. Није случајност то што је песма настала баш 1999. године!
У „Зазорној галерији“ Деспотовић савремени свет види као „вилајет од метафора изгубљеног смисла“, а мала му је утеха „прогутати последњи седатив“. У зловремену, „кад зверови огњиште растуре“, песник грчевито трага за одбраном и прави ослонац налази у Богу и родитељима. Логично, јер они остају „једина комета у душевном мраку“, односно противтежа црним, злослутним гаврановима. Песник сања „о мосту“, али узалуд. Кристално је јасно његово сазнање о злонамерном рушењу међуљудских и међународних мостова, па над далеким врховима очајнички лебди његов „последњи осмех“ као жишка која само што није утрнула. Песник који даноноћно живи „између пљуска и грома“ понекад води рат и сам са собом, а све је то последица неумитног сазнања да је историја (светлије раздобље човечанства) одавно „разграбљена“. Деспотовић, наравно, осуђује људску надменост, па повремено и себе самокритички п(р)озива на „сервис савести“. По њему, једини прави пут и опредељење је „присност истини“..
Маркантна је песма „Зло па зло“. У њој песник приказује животно балансирање добра и зла, а на тој клацкалици, нажалост, увек побеђује зло:
- Не да Зло
ни речи о Добру изустити.
Можда је Деспотовић одгајан као оптимист, али га је стварност преобразила у песимисту:
- Кад се Зло докопа силе,
оно само направи ново Зло.
Упркос таквом, суморном и безизлазном стању, песник не сме назад („Већник“)! Он мора да остане прави борац да би дошао да пожељне светлости.
Песму „Писмо из неизвесне будућности“ (названа идентично с насловом књиге) Милијан посвећује милом Хаџи Драгану Тодоровићу. Он, „ботаничар тишине“, у њему, мада покојном, налази ослонац и подршку.. Песникова реч је пре „крик“ него глас, али потиче из чисте душе. Но, нешто друго је битно! Милијаново „писмо“, односно „писма“, не потичу из прошлости (не чине миришљави слог у кутији од абоноса, нити су печат успомена), већ су драматично упозорење човечанству, изречено из будућностти, у име долазећих генерација. Дакле, треба се покајати, треба се преиспитати и променити смер кретања, Једино је то спас човечанства, до амбиса угроженог глобализацијом!
Камени епитафи, којих је препуна песникова западна Србија, за пожешког мага јесу чиста „молитва за исцељење“. А шта би друго? У свом лирском ткању (које се граничи са сном) Деспотовић успоставља континуитет између себе и својих предака. А шта је он друго него вилдан изникао из прадедовског корена?!
Од свих пустиња на светским меридијанима, за овог поету „најтежа је пустиња у души“ Он се не мири са злом слутњом да је баш његов завичај, његова земља, намењена за „ђаволско свратиште“. Овај књижевник, поштован и ван међа домовине (рецимо, у бугарској Варни), сматра да чиста савест извире из чиста срца, јер у правом хуманисти таква су и „крвна зрнца“. Уосталом, Деспотовић је неоспорни бунтовник против „зверињака лудила“!
Немиран је сан поете изниклог у Субјелу, јер му се мисли преплићу с надом, а она је увек варљива као летњи облак. У тишини ноћи он је немоћан да измени јаву, увек притиснуту сенком претње. Ни носталгија, станар сваког људског срца, никад није чаробна таблета смирења. Кључ за то решење поета никад неће наћи пошто је он трајно запретан у беспућу живота. Дабоме, песникова родна кућа сазидана је од очеве сузе крви. Том исповешћу („Очева суза“) песник се одужује чувару кућног родослова и искрено признаје да је отац невероватно чврст, налик на најтврђи камен.
У зловреме које колективно доживљавамо песник је уткао и „клетву османску“, и „поглед сужња босоногог“, као потенцијалне узроке постојеће катаклизме.. Но, било како било, „није могуће побећи од себе“, а ни од глобалне кризе човечанства. Јесте, из вртлога кризе човек непрестано тражи излаз, али се тек кад остари, враћа „очевом дому“, једином провереном ослонцу.
Не збуњује нас наслов песме „Бомбардовање“. Полазиште за њу је трагична југословенска (можда пре – српска) голгота из 1999. године, а поента песме је следећи дистих:
- И Бог је свега сит,
Осим песме.
Песник једино њу види као филтер од „прљавих речи“, од сваког зла, у крајњој линији – од уранијума! Дакле, песник је једини спасилац од „(не)милосрдног анђела“, јер од њега већег добронамерника нема.
Збуњује нас једино досетка при именовању песме „Под црним снегом“, али само на први поглед.. Наиме, песник је, сагледавши ово зловреме, и снег обојио у „црно“ и устао против злотвора који „отимањем воде у отуђење“. На срећу, и њих ће „црни снег“ (метафора за смрт) коначно и неумољиво изједначити са сужњима, њиховим надземаљским жртвама.
У крајњој линији, треба бити човек, али „Шта то беше човек?“- пита се песник. Ово је, наизглед, лако питање, али при покушају да одговори одмах упире у тврд чвор логике. Човек више није оно чему су га учили “матичари, очеви, мајке, сестре, браћа“...На његовом лицу, уместо светлости, господари сенка, што је јасна издаја „родоначелника“ који се „у гробу преврће“
Својом носталгичном лепотом и топлином срце читаоца плени песма „Глас препелице“, баш глас његове, завичајне „препелице“, која тако умилно пућпуриче баш на његовој маленој, завичајној реци Скрапеж. На географској карти Милијановог срца Скрапежу ни Дунав није раван! Песник је свестан да му „велики градови“ дрско одузимају малу Пожегу, за срце прираслу..Неоспорно, туђина бије хладноћом, а једино завичај зрачи топлином! Због свега тога, песник је вечити дужник родном прагу! Логично, песник је у констелацији савременог света препун илузија и разочарења. У тој, неравноправној борби главни савезник му је звук језика матерњег, оног с мајчиним млеком посисаним. А „Птица“ је прелепа метафора за племенито песниково срце. Порука тог срца је јасна и категорична:
- И лепршам док машем
доброти и истини,
где год она била.
Баш тиме, више него лирским даром, придобио је Милијан Деспотовоћ наклоност читалаца и у маленом Субјелу, и у невеликој Пожеги, и у китњастом раму Србије, али и на читавом Балкану ( призање из Варне) На који год језик преведеш Милијанов стих, он звучи чисто, прозрачно, умилно, поучно, очаравајуће! Зато је његова једина адреса „Поезија“ и на њој ћете га увек наћи, као што га је, на срећу, нашла и Олга Лалић Кровицка, песникиња у чијим венама су стопљене кап српске и кап пољске крви, па га је са заносом приближила и пољским љубитељима поезије.
Томислав Ђокић