Анђа Г. Шушић
РЕЧ КАО КАП ВОСКА
„Писма из неизвесне будућности“
Песнички, уметнички и филозофски низ књижевника Милијана Деспотовића, доживљавам пре свега као временску повезницу; просторно необележену, и снажну поруку, можда и као естетско и етичко ис-прављање добрано укорењених девијација, са којима се овај ерудита смело упушта у коштац. Зато не чуди да је његова песничка реч искорачила и сместила се на шире књижевне просторе. Превод на пољски језик је само један међу њима. Ова књига је објављена двојезично: српски - poljski. Превод на пољски је урадила Олга Лалић Krovicka.
Писање Милијана Деспотовића је целовито: мисаоно, филозофски дубоко осмишљено, стилски уобличено и повезано; са јасном поруком.
Теме су зналачки биране, пригодне и веома по-требне у временима опште збуњености, угрожених критеријума и пада носећих друштвених вредности.
Мене је посебно дотакла потреба писца да нагласи значај и улогу породице као незаобилазног друштвеног стожера. Јасни и здрави породични односи, очувани у свом најизворнијем облику и садржају, јесу подлога надању да би све још увек могло да се доведе у ред.
На знам зашто, али у овом тренутку ми у мисао допливаше речи Владете Јеротића. У широкоумном разматрању К. Г. Јунга, Јеротић се опрeдељује за хипотезу Лавиринт у човеку.
Мислим да и Деспотовић, узимајући у обзир разарајуће спољне, а још више раздируће унутрашње факторе, прихвата индивидуални развој личности као темељ и снагу на којима ће стасавати сваки садржајан облик друштвеног остварења.
Зато ће предмет његовог писања бити свакако неки друштвени сегмент јер у сваком се може пронаћи човек као стваралачко и делатно биће. У томе и јесте величина човека као најсавршенијег вида природе, јер Није знање да се зна, већ је знање да се да… Само подељено знање се умножава а то води укупном просперитету.
Због тога ће нас, наш ерудита подсетити на све сегменте даље и ближе прошлости, друштвене токове, повезивати епохе Андрића и Гоје, уживати у романтичарском, верском и економски функционалном грађевинарству; у томе свему ће пронаћи себе, са истом страшћу и присутним сазнањем о неопходности, а онда се баш кад се најмање надамо, вратити у загрљај традиционализма, јер засигурно зна колико то његовом народу треба.. Успут ће ораменити и Шекспира, тек да покаже да смо ту негде…
Дакле, Милијан Деспотовић, јесте лавиринт знања, хтења, талента. На нама је само да истражујемо и радујемо се. Тим пре што нам он сам оставља на вољу да га сагледавамо онако како коме одговара и индивидуално стварамо слику о његовој вредности. Он зрачи оригиналношћу, не оставља ни најмањи простор конформизму, његов став и његов стил су јасни, а моћ уочавања беспрекорна. То су константе. Једино је начин саопштавања увек нов а самим тим и привлачан.
Већ код првог Писма из неизвесне будућности замишљено сам застала, и постала свесна какав изазов лежи испред мене. Те Чиповане коприве су ме узнемириле. Тим пре што уз њих, као журнал, иде мисао, тачније тврдња, можда је најумесније рећи теорема:
„Данас су бољи комуникацијски канали па имамо веће и брже ширење лажи.“ (Umbero Eko)
Одиста, живимо у ери слободних интерпретација, у којој је владавина над информацијом доминантна. Притом се не бирају средства па јавном сценом владају измишљотине почесто непојмљиве нормалном разуму. Логично је да прави хуманисти, а међу књижевницима их има, то примете, да им засмета, да проговоре реч против, јер политика и књижевност нису у дослуху: ако јесу неко није исправан. Милијан то одлично зна и зато не дозвољава да његове коприве буду чиповане:
Коприва под језиком… мора да жари, да остају трагови. Иако је без корена она живи, снагу јој у времену садашњем, даје уранијумски ослонац који само пред њом стрепи јер је она његова директна негација. Уз јасно доказивање да је скоро сваки критеријум изгубљен, или угрожен, песник сведочи и о поједеном времену несталом у гладном залогају или примамљивој доколици.
Свемоћном информацијом ко влада, држи и цео свет у шаци путем свемогућег линка. Тренутно заваравање прија као продукт масовне културе док реална процена мало кога интересује. Најтраженија куповина је сигурно склониште.
Као да га има…о људска варљива надо која упориште тражиш у машти!
Оваква нада без надања, намењена је мишевима / ипак људима / који углавном не виде стварност па је суштина тога сигурног склоништа да Мирно уљегну у велике глобалне чељусти.
Време је изгубило виталост. На давно му припремљеном одру, видљив је једноставан текст: Забринут мачак. Шта? Мачак / човек / није више ни спретан, сналажљив, виспрен, није ни лукав; спреман за лов, а није ни бркат. Он је само забринут и хладан. Сјајна метафора!
Vелики и мали… у подвлачењу разлике изгубила се стварност. Она сурова, пре бих рекла фиктивна стварност која у наслеђе не оставља ништа. Тренутни хедонизам креће се утабаним путем ка нихилизму, и то од Антике до Тургењева, кроз разноврсне облике анархизма, радикализма, утопије, сумњиве демократије и умишљеног аристократизма, да би данас достигао крешендо кроз разне експерименталне, назови системе, у којима доминира потпуно одсуство емпатије, индивидуализам огрнут плаштом скромне памети, огромне надобудности, па и нарцисоидности. Царује принцип одваљеног мозга који лако прихвата сетву лажи које конектоване са истином дају некакав сурогат у коме царује безвољност и отупљује оштроумност. То је тај простор у коме време губи смисао и трасирају се услови за пут без повратка. Лаж и сваки облик манипулације уздижу се на трон узвишености укрштајући се са истином која губи у неравноправној утрци; полако али сигурно нестаје јер ником није потребна / она узбуркава успавану савест /. Почасно место добија клон о коме се ништа не зна. Мождане наказе опредмећене кроз вештачку интелигенцију остају као порука за будућност.
Коју и какву будућност?
Где је та будућност и ко ће бити њен савременик?
Можда је спас баш у коприви која у својим порама чува лек, одбрану од радијације. Зато се, већ сада треба позабавити копривом. Уградити јој чип који ни њој не дизвољава да остане здрава.
Quo vadis domine? - узвикује Свети Петар при сусрету са Исусом, на путу / бегству / за Апију.
Венио Ромам итерум цруцифиги / идем у Рим да поново будем разапет /.
Постиђен Свети Петар се вратио у Рим, дочекао распеће наопако окренут.
Колико људи данас, у времену нарастајућег атеизма, очекује спасење?
Да ли је Добро бити помало луд? – питање је сад.
Зазорна галерија је целовит приступ сасвим посебној теми унутрашњег света једне личности. Посма-трајући Космос као бескрајно пространство често заборављамо тај малени Микрокосмос, више честицу / монаду / у нама самима и чињеницу да се баш ту зачиње све; као приказ на позурници, мало уздигнутој да би била боље уочљива. Тај приказ: добро осмишљен, препуштен је појединцу да машта до миле воље, и да субјективно тумачи. Онако како је коме воља; без суштинског смисла и значења.
У једној поруци сажето је дивно, суштинско поређење: Настави разговор са Гојим… Прича која повезује векове, замишљена, не случајно у Бордоу, кроз успоредбу /преко личности / прошлог и садашњег времена, стављањем у паралелу појмова близу и далеко; могуће и немогуће. Да ли као доказ да се супротности привлаче или да је различитост толика да је неспојива?
Зачудо, будућег времена нема.
Зашто?
Да ли је и ту рационалност претворена у илузорност?
Слика предграђа, тако растуреног а примамљивог / човек се плаши савршенства / је уствари повезаност прошлог и садашњег времена приказаног као циркуска шатра или штектање хијене; слике зачете давно, кулминирале у Гојино време / XИX век; време зрелог либерализма /, са јасним одјецима у Андрићевој касаби описаној знатно касније.
Те просте и убоге средине су позорница, али су, у простоти својој, и клица живота у будућности која заправо и не постоји него се огледа у више лица стварности. Уметник је увек дволично, сумњиво лице, јер се кроз његово перо, или кичицу, под стваралачком руком све расплиће и укршта са ретким белим власима које сведоче о потреби дугог времена да би се и овладало мудрошћу до које је могуће доћи само кроз појављивање / епифанију / свеопште тишине у којој више нема ни питања ни одговора.
Да, господине! – узвикнуо би Гоја, преносећи / или остављајући / задатак Андрићу. Зашто баш њему? Зато што је Деспотовић тако хтео. Или зато што је Андрић прозрео Гојино хтење а Деспотовић то намирисао, осетио као мачак добру ловину.
Живот је својеврсна игра, почесто коцка у којој се заборављају важећа правила. Рачун се касније плаћа, зато треба бити опрезан. Он се мора контролисати исто као што се веза са родитељима не сме препустити да је ветар записује јер:
Тај запис гавранови носе.
У њему је семе чемер – траве
чије обрастање казује
да је у току преферанс греха.
( Преферанс греха )
Да ли случајно или је то знак дубоког разумевања, па и повезаности, тек Деспотовић у свој опус уводи и појам моста, омиљене Андрићеве теме. Код њега мостови, уместо да повезују, губе смисао у општој поплави илузионизма јер тонемо у бездан тмине ( Узалудан сан о мосту ).
Разграбљена историја пуца, а он као историјска личност води рат са самим собом, поништавајући сопствени приказ зазорне галерије, повлачећи се пред навалом оскрнављене стварности. Историја је потонула јер и онако је разграбљена у свеопштем ширењу лажи док је Нос, тај слинави орган, добио на важности. Подигнут високо премашио је видик, посматрајући себе само кроз призму неопходног дисајног органа. Отуђен од истине, даје предност тескобној души и случајности. Притом, не поштује Благост која је души дала разум, стрпљење, разговор и поштовање.
И баш ту се ствара основа за, Зло и само зло, које у суровој борби са Добром односи победу јер Кад се Зло докопа силе, оно само направи ново зло.
Већник шекспировски брише векове и догађања, наглашавајући трагедију као провлачну нит, увек присутну Која сваког трена може да исклија. Наравно да овде нема ни зависти, ни љубоморе, а ни мржње никако, али има трагедије која је… онако осорљиво уткана у нит времена… и обогаћена …просјајем истине са сталном врућицом због божура. Због тога то …безгласно чаврљање са хунусом остаје само на покушају и оцртава се у времену…незацељеним трагом.
Писма из неизвесне будућности мислим да нису случајно посвећена Хаџи Драгану Тодоровићу. Уз Пожешки поетски круг коме обојица припадају нагађам да му је блиска била и та чудесна Тодоровићева збирка Невидљива кутија сенки, довољно инспиративна да јој се јави из неизвесне будућности. Само постојање сенке потврда је да се нешто збило. Друго је питање колико је то нешто и одрживо а сасвим посебно питање је да ли је то нешто имало сврху?
И ту је чвор, ту почиње недоумица. Ако је оставило траг, а јесте, онда је и било корисно, требало је да се деси. Недвосмислено Милијан закључује:
Ништа се није збило
а да није сквашено у души.
Ја сам то схватила као поруку да само оно што је дотакло душу, проживљено је и има право на опстанак. Материјално је променљиво, пролазно и пропадљиво.
Сенке су својеврсна заоставштина коју сакупља Ризница а бележе камениви епитафи као ознака апсолутне тишине, толико неопходне:
јер свака молитва за исцељење
исписана је испод уредне маховине.
И баш док је у тим ванземаљским сферама Милијан ће се кроз Посета у сну обратити претку скрушено се извињавајући за, можда у моменту, запостављену традицију: Зашто се мој предак у свануће враћа… Опомена на жеђ је уствари путоказ, враћање праисконском духу који је у темељу самог опстанка.
Из таквог размишљања мислим да је настала и једна дивна мислилица Осуђујемо један другог коју представљам у целини:
Звучни капилари пуцају небом,
немогућа прозирности разумеш ли
наум трагичне слутње.
Није творац овде предвидео свратиште
за све нељуде планете!
А зашто ми осуђујемо један другог?
Ако се ђаволи „заиграју“
оспориће небо и Бога,
најтежа је пустиња у души.
И зато не дам брата, заклела нас мајка,
нису тешке смрти с оне стране
страх ме мртвих душа које ходају.
Човек је мисаоно биће и као такав представља најсавршенији део живе природе. Пошто је мисаоно биће човек има Богом дани задатак да чува природу као услов, и сопственог, опстанка.У свом несавршенству човек, и највише он, нарушава хармонију природе. Притом користи, па и злоупотребљава, научна и технолошка достигнућа.
У свом чврсто хуманистичком опредељењу, ерудита Милијан Деспотовић, подсећа да:
Савест није плод лабораторије
нити бљесак муње,
......................................
Формуло, формуло,
имаш ли ухо за крик…
..................................................
Саучесници бацања песка у очи
не оклевају у чупању вида,
хумусно успевају да оплоде
мождани зверињак лудила.
( Зверињак, лудило)
Свестан пролазности материјалног, поета и мислилац, Милијан Деспотовић, наглашава да је сваки човек градитељ и да само од њега, и његовог слободног избора, зависи шта ће оставити у наследство, а што ће бити доказ његовог постојања. То је та грађевина која је све више него материјална творевина. Он зна да материјално као променљиво може да се претвори у енергију, а духовно остаје у вечности као прилог. Зато је носталгија, овог ствараоца, минијатурна и овлаш поменута. Наглашено је нешто друго:
Немам потребе да се исповедам
кад пропева тишина немоћи.
Из моје згрчене руке
узмите кључ патње.
( Кључ )
Милијан Деспотовић је скуп традиционалног, без кога неће и не може и савременог ( по природи је рационалан и економичан). Да ли свесно или подсвесно, то не знам, али осећа се његова тежња да то некако приближи, да сваком оно што му припада. У том трнутку из њега проговара топла песничка душа. Он зна да ће то његово слово разумети свака људска душа. Отуд и дубока потреба да се то слово окити и прикаже у најлепшем издању, јер ће многи у таквом приказу тражити и сопствено надахнуће:
Кућо, зидана сузом крви,
твојим ходником шишти змија.
.................................................
Отац, тај невероватни камен,
скупљен крај камаре стакла
и просуте живе,
држи зенице у рукама
из којих, кроз абажур прстију,
капље стрпљиви восак
свинут до ивице небесног лука.
(Очева суза)
Споменик непоменику је закључак о извесности. Све је сабрано у тренутак. Време и простор немају значај пред испитом безвремености и безпросторности:
Није могуће побећи од себе.
............................................................
Све је окамењено. И клетва османска,
и Алексин крик, и поглед сужња босоногог.
Неправда се може сложити у камену,
али тај камен ће пропиштати од њених парафа.
Ево моје радости! У моменту, побојах се да можда исхитрено уведох Антику у ову причу. Ова песма Естета, време учврсти ме у првотном осећају. Хвала естети што дозволи, шкрто али довољно, да се завири у његову приватност. То је онај трен који нам каже много више…и највише. Неким људима треба читав живот, и прође им читав живот у базуспешном трагању и тажењу себе, неки то постигну у зрелом добу, неки; из ко зна којих разлога то не успевају никад, док понеки још у раној младости знају шта и како треба учинити. Само такви имају ту урођену, здраву одлучност која их поведе путем само њима намењеним. Касније се испостави да је тај ризик био сврсисходан. Такви људи, попут античких јунака, имају осећај, а снагу им да борба која их, по природи ствари увлачи у своје вртлоге и јача кроз процес тражења најразноврснијих решења. Узалудан је покушај повратка на оно што је било. Та вињета више не постоји. Једном прекинуто више се не враћа; покушај би био само чворноват превез:
Са наивним чуђењем
да протицање
може да осујети амбиције,
искусни естета, време,
постало је мој једини саветодавац.
Од стварности се
не може побећи,
она је попут Бога,
стално је у вама.
Мислим да је све до сада написано у овој збирци, било некакво разлагање тема које обухвата живот. Уз разне дилеме, преиспитавања и доказивања…Све то води уобличавању у целину која пред собом има задатак добијен рођењем. Нисмо га ни очекивали, ни тражили а ваља га испунити; у највећем делу бауљањем кроз непознато.
Зато Милијан разборито поручује:
Записане речи
се не могу заменити било чиме.
(Други круг)
Негде у тишацима,
кад се све умири
а узбуђен дрхтај проговори,
пуче пољубац.
(Остварена машта)
Нека овај запис
заледи прљаве речи
на уснама зла,
да песма преосталим
светлост врати.
Поезија чинодејствује.
(Бомбардовање)
Не отимај оно што ти већ припада.
Отимање води у отуђење,
само беда у њему види уточиште.
(Под црним снегом)
Еволуцијо, где ти је сенка данас?!
( Шта то беше човек )
Ноћас се враћам на праочетак песме.
Живот је песма.
Све њене форме из живота су узете.
( Глас препелице - Читајући Невенино писмо из Будимпеште)
О отуђењу као најтежој болести савременог човека:
Много је недоумица од самог почетка,
нико да помогне речима које су заспале,
омамљене струјама илузија што су, потом,
прерасле у тигрове мртвих гласова.
(Писмо)
Уз поруку:
Пручавам песак тишине, граматику гласа.
Свет је створила истина
лаж ће је разградити
само ако открију птицу у мени.
( Узнемирено срце )
И Епитаф
Живот је само један
и њега сам дао поезији,
од данас ме
у њој тражите.
Огромно књижевно дело од шездесет књига, неколико књижевних часописа, разгранатост његовог слова и мисли широм света, јесу само једна страна књижевног профила овог неимара. Други угао посматрања мене интересује.
Свака Милијанова песма је дело за себе: оригинално и неупоредиво. Све оне су изливи његове душе, толико јаки да се свака од њих може доживети као душевна траума њеног творца.
Сасвим је посебно питање са чиме се све сударао градитељ ових дела; сударао се да би савладао личну трауму, и успут овладао потребном снагом, неопходном му да одговори изазову тренутка. Тај изазов је огроман. Излити концентрисани набој, а остати оспособљен да и даље ствараш јесте јединствен дар, дат само појединцима. И ту је нека врста енигме.
Као по правилу такви ствараоци нису ни свесни своје привилегије. Ако би пажљиво проматрали, могли би је уочити кроз реакцију читалаца или при случајним сусретима са обичним људима који њихово име изговарају са поштовањем. Тако ће му се само приказати где је и шта ради.
И тако је добро. У стваралачком заносу он нема времена, а ни интересовања, да сам то открије.Такве људе окупира потреба за новим прегнућима, немају они времена да размишљају о себи.
Можда је тако и боље. Нека говоре они којима је дело и намењено.
Милијане, срећно!
U Новом Саду,
на дан Благовести 2024. Године
Маја Белегишанин Ивановић
БОТАНИЧАР ТИШИНЕ У ВРЕМЕНИМА СМУТНИМ
Писма из неизвесне будућности
Свестрани стваралац и културни посленик Милијан Деспотовић у 2023. години објавио је књигу песама Писма из неизвесне будућности, која је преведена и на пољски језик, те је она тако двојезична књига. Песме нису подељене на циклусе него се нижу једна за другом откривајући један свет запитаности и бојазни поводом глобализације и свеколиког зла које носи савремено и будуће време.
С обзиром на то да је најновије доба донело бројне појаве које су супротне од елементарних људских вредности и врлина, песме у овој књизи претежно су обојене песимизмом. Такође су прожете тугом због таквог стања, јер теме разарања, зла и разних недела – како у реалном свету тако и у виртуелном, но који је и те како стваран – не дају посебну наду у то да ће свет постати добар; и сами наслови откривају какав је овај нови свет: „Чиповане коприве“, „Пре-феранс греха“, „Разграбљена историја“, „Зло па зло“, „Писмо из неизвесне будућности“, „Осуђујемо један другог“, „Зверињак, лудило“, „Шта то беше човек“... Постоји и песма посвећена бомбардовању 1999. године; ова тема иако већ припада блиској прошлости уклапа се у поменути свет. Уз сету и безнађе, постоје у овим песмама често тонови критике и сарказма, али то је и разумљиво јер је лирски субјект у исто време глас етичности те поставља питања о човековој савести, моралности и осталим вредностима. Зато је у неким песмама присутна упитна интонација, без обзира хоће ли се добити одговор или не. Ове су песме, како и наслов књиге каже, на неки начин и писма, јер писмо је најпогоднији медиј за обраћање другом, за тон искрености и запитаности.
Не упућује лирско ја само питања особама и по-јавама ван себе него често и себи самом. Тако постоје песме у којима он, искрено и огољено, пише о очевој сузи, о очевој кући, о себи и својим унутарњим превирањима... Из таквих песама исијава посебна лепота стиха и песничких слика, на пример: „Отац, тај невероватни камен,/ скупљен крај камаре стакла / и просуте живе,/ држи зенице у рукама/ из којих, кроз абажур прстију, капље стрпљиви восак/ свинут до ивице небесног лука“ (песма „Очева суза“). И не само што мајсторски гради ове разуђене слике, већ песник има и дар да створи кратке стихове, језгровите и налик на прецизне изјаве што показују несклад света, разглобљено време и конфузију човека: „Кад нос премаша видик/ време је за сервис свести“ (песма „Нос“); „Кад се Зло докопа силе, / оно само направи ново Зло“ (песма „Зло па зло“), „Од стварности се/ не може побећи, / она је попут Бога, / стално је у вама“ (песма „Естета, време“).
Занимљиво је да и мотив песме израња из ове по броју страница невелике али значењем густе и слојевите књиге. Не само врлине, поштовање родитеља, доброта и емпатија, него су и реч и песма веома важни на пиједесталу вредности лирског субјекта. „Записане речи/ се не могу заменити било чиме!“ јер „Оне имају своје значење,/ оне имају прст / који упире на то значење“ (песма „Други круг“), док у песми „Бомбардовање“ поезија – „чинодејствује“ (ка-кав величанствен израз из црквене лексике који по-казује моћ песништва!), а и песма „Писмо“ бави се речима и има диван мото: „Проучавам песак тишине, граматику гласа“. Завршна песма у књизи, „Епитаф“, у складу са насловом-одредницом, сажета је али бременита смислом: „Живот је само један/ и њега сам дао поезији / од данас ме/ у њој тражите“.
У песми „Писмо из неизвесне будућности“ лирско ја каже за себе – „ботаничар тишине“. Суштински, нема поезије без тишине, не може се стварати у буци света, али светска бука и неизвесност и те како по-крећу моралну реч да каже важне истине. Такво је и перо Милијана Деспотовића у књизи Писма из неизвесне будућности, која свакако заслужује да буде преведена на још језика јер су теме којима се она бави и светске и – дубоко људске.