Gdy kolejny sen zaświtał koło twierdzy L w środku Čistej Malej, z oddali słychać było ciche meczenie kóz, śpiew fujarki i śmiechy dziewczynki. Idą wszyscy na łąkę koło twierdzy snuć kolejne historie o L. Stara stuletnia, jak nie starsza, twierdza wyrzeźbiona z dalmatyńskiego kamienia wznosi się ponad drzewami fig i pigw. Otoczona zapachem przywołuje marzenia i wspomnienia. Starszy człowiek w płaszczu o zapachu szałwii i jaśminu siada na próg z kamienia, obok dziewczynka, z chudymi nóżkami jak sadzonki oliwek w białej sukieneczce, tańczy przy melodii fujarki. Niebo budzi się szybciej, a słońce onieśmielone rumieńcami zorzy wychodzi na spotkanie z Čistą Malą. Kozy filozofki szukają światła i pokarmu. Dziadek z rozmarzonymi oczami snującymi kolejną opowieść o przodkach biegnie duszą ku przeszłości, gdy duchy poetów i pisarzy z czarnogórskiego plemienia L witają Dalmację. Twierdza zniszczona, w duszy i śnie ocalona, wybucha światłem myśli i słów wypowiedzianych przez kiedyś nieszczęśliwego a teraz ocalonego dzięki dziewczynce i wspomnieniom, niepiśmiennego starego człowieka. Schodzą też słowa z nieba nabrzmiałego jak wielotomowa książka, do ust starego L. Dziewczynka koduje każdy roztańczony przecinek.
- I było to kiedyś, i było to tak … - mówi wiecznie uśmiechnięty dziadek.
Z sąsiedniego, starego domu młodo zmarłego poety dochodzą filozoficzne melodie o lesie i skałach czyściańskich. A dziadek to potwierdza nie przerywając sennej poetyckiej opowieści. -
- I idą partyzanci, i idzie włoskie wojsko. I nic, nie biją się, nie strzelają, tylko słuchają głosu dziecka... - wspomina wieczny dziadek.
Opadłe kamienie z twierdzy malują dusze przodków. Wszyscy wyraźnie stąpają po łące. Jeden przodek kopie, drugi kosi, trzeci zrywa figi i pigwy. Niebo w tym czasie się zastanawia, czyjego ducha jeszcze wysłać. Chwilowa cisza marzeń nie robi przerwy, lecz powiewa wiatrem z Adriatyku, przynosząc nowe koszyki myśli i słów.
- I wtedy ja popłynąłem drewnianą łódką z moją matką przez ujście rzeki Krki, by dostać się do szpitala szybenickiego. Mostu jeszcze nie było. Osiołka zostawiliśmy na górze. – zapatrzony w krzaczek szałwii stary L pomaga wspomnieniom dobiec do umysłu dziewczynki.
- I co się stało potem z osiołkiem? – pyta zasłuchana dziewczynka.
- Czekał na nas – odpowiada dziadek, tak jakby ten osiołek na stromej górze wyżej ujścia, wiecznie na niego czekał.
- A babcia? – zaniepokojona dziewczynka zadaje kilkakrotnie to samo pytanie.
- Nie odnalazła grobu ojca – opowiada smutny dziadek z opuszczonymi ramionami.
- A dlaczego?
- A dlaczego, to ci zaraz dziecko moje opowiem …
Każdy grób to podróż do świetlistego nieba. Świetliste niebo to przystanek. Na tym przystanku wysiada ojciec starego L ze skórzaną torbą, która mieści kilka ubrań i starą golarkę, idzie do domu. Dom jak twierdza. Niebiańsko ocalona. Ojciec siada i czeka na głos Boga. Bóg obdarza starego ojca L wiecznością. Wieczność schodzi do ziemi i szuka starego L i dziewczynki. Duchy poetów i pisarzy stukają na starej maszynie do pisania.
- A co to było? – pyta się zaciekawiona dziewczynka.
- A to ja stukam laską o kamień – odpowiada dziadek z uśmiechem mędrca.
Kozy w międzyczasie filozofują. Jedna koza mówi drugiej:
- Trawa to za mało jak na długie życie.
- Poszukajmy karłowatego drzewa na łące, żeby się wspinać. Nóżki będą zakrwawione, ale życie uwiecznione opowieścią i słodyczą nieba i snu – odpowiada druga koza.
…
- Kiedy wróciłem do domu, mając pięć lat, byłem głodny, a cała twierdza pachniała chlebem…
- Z czego?
- Zaraz ci dziecko drogie opowiem ...
Duch młodego poety szuka w poezji pola. A na tym polu rośnie wysoka kukurydza. Nieopodal płynie krasowa rzeka, a kilkaset metrów dalej, w rzece znajdują się duże skały i pod tymi skałami wiry. Głębokie wiry są zawsze bez dna słów filozoficznych młodego poety. Druga dziewczynka dopiero się rodzi z obrazem w rączkach. Na tym obrazie senne mewy unoszą duszę morską do nieba. Białe skrzydła ściskają poranne słońce, a biała łódka poszukuje jeszcze większej przestrzeni. Jutro będą zrywać kukurydzę.
Kilkaset metrów dalej słychać dialog dwóch braci w średnim wieku. Jeden sadzi sad oliwny dookoła domu, układając miłosne rymowanki w marzeniach, a drugi rzeźbi ogrodzenie z betonu.
- A to oni! – ucieszyła się dziewczynka.
- Tak, to oni.
- Nic nie słychać? O czym oni ciągle mówią?
- O pięknych kobietach.
- Jakie to są piękne kobiety dziadku?
- A takie….
Wysoka i nieśmiała dziewczyna, uśmiecha się do poduszki jak poranne słońce, tworząc wokół warg dziurki w policzkach. Na jej szczupłych ramionach, spod przeźroczystej pidżamki, prześwitują pieprzyki. Jej zaspane długie czarne włosy stapiają się ze snem, tworząc wstydliwy poranek w chmurach zamkniętych oczu. Nadlatuje motyl upiększając jej długie czarne rzęsy. To jeszcze śpi T.
Duchy poetów i pisarzy chcą już wracać do Czarnogóry, a niebo zatrzymuje ich przezroczystość myśli.
- Jeszcze nie! – krzyczą ostatnie cztery zaspane promienie słońca.
Duszyczki dwóch jasnych dziewczyn uśmiechają się w zaspanych poduszkach. Jedna poduszka nieustannie filozofuje, a druga plecie wianek z marzeń o nim. Dojrzewają kwiaty miłości w rękach dwóch pięknych jasnych i wysokich chłopców. Pierwszy z dużymi brązowymi oczami i rzęsami większymi niż u dwóch czarnych dziewczyn, wiecznie marzy, uwodząc najpiękniejsze Słowianki świata. Drugi z oczami jak błękit Adriatyku zatapia się w patriotycznych opowieściach. Twardo walczą o światło świata piękna.
Nadchodzi duch młodego poety, kończąc filozoficzny wiersz o legendzie i Prokljanskim jeziorze, podczas gdy nieopodal wodospady rzeki Krki uwodzą niebo szumem, malując radość i przezroczystość wiecznie niespokojnego istnienia. Słońce zbliża się do dłoni ziemskiej, a napasione kozy wylegują się na łączce. Twierdza zanurza się w dzienny sen, a dziewczynka pyta dziadka:
- Kiedy pójdziemy do domu?
- Nigdy.
- A jak to nigdy?
- Marzenia i wspomnienia są naszym wiecznym domem. A sen zaraz otoczy nasz kolejny wspólny dzień…
Z pobliskiego podwórka biegnie piękny i uśmiechnięty czarny chłopiec ze stateczkiem w ręku.
Олга Лалић - Кровицка
КУЛА
Када је наредни дан освануо крај куле Лалића усред Чисте Мале, из даљине се чуло тихо мекетање коза, распјевана фрула и смијех дјевојчице. Сви иду на ливаду код куле да слушају још прича о Лалићима. Изнад стабала смокава и дуња уздиже се стара кула исклесана од далматинског камена. Окружена мирисом, буди снове и успомене. Старац у капуту са мирисом жалфије и јасмина сједи на каменом прагу, поред дјевојчице мршавих ногу, као саднице маслине. У бијелој хаљини плеше уз мелодију фруле. Небо се брже буди и сунце, заплашено руменилом ауроре, излази у сусрет Чистој Малој. Козе филозофкиње траже свјетлост и храну. Дида сањивих очију причајући још једну причу о својим прецима јури душом у прошлост, када духови пјесника и писаца из црногорског племена поздрављају Далмацију. Кула уништена, спасена у души и сну, експлодира свјетлошћу мисли и изговорених ријечи. Спасена захваљујући дјевојчици и успоменама неписменог старца. Ријечи са неба, набрекле као вишетомна књига, силазе из уста старог Лалићą. Дјевојчица памти сваки зарез.
– И било је једном, и било је овако… – прича увијек насмијани дида. Из сусједне, старе куће младог преминулог пјесника* чују се филозофске пјесме о шумама и стијенама у Гудућој. И дида то потврђује, не прекидајући успавану пјесничку причу.
– И партизани долазе, и италијанска војска долази. И ништа, не туку, не пуцају, само слушају дјечји глас … – присјећа се вјечити дида.
Пало камење са тврђаве осликава прозирне душе предака. Сви ходају по ливади. Један предак копа, други коси, трећи бере смокве и дуње. Небо се у ово време пита чији дух још послати. Тренутачна тишина не рањава снове, већ дува маестрал са Јадрана, доносећи нове корпе мисли и ријечи.
– А онда сам са мајком дрвеним чамцем прешао преко ушћа Крке до болнице у Шибенику. Моста још није било. Оставили смо магарца горе – стари Лалић, загледан у жбун жалфије, помаже да успомене дођу до дјевојчиног ума.
– А шта је послије тога било са магарцем – пита дјевојчица која пажљиво слуша.
– Чекао нас је – одговара дида, као да га је увијек чекао онај магарац на стрмој гори изнад ушћа.
– А бака? – забринута дјевојчица поставља исто питање неколико пута.
– Није нашла очев гроб – прича тужни дида спуштених руку.
– Али зашто?
– А зашто, рећи ћу ти дијете моје за тренутак…
Свака душа путује до свјетлећег неба. Свјетлеће небо је станица. На овој станици, отац старог Л силази, са кожном торбом у којој се налази нешто одеће и стари бријач. Одлази кући. Кућа као тврђава. Небески спасена. Отац сједа и чека Божји глас. Бог даје старом оцу вјечност. Вјечност силази на земљу и тражи старог Л и дјевојчицу. Духови пјесника и писаца типкају по старој писаћој машини.
– Шта је то било – пита радознала дјевојчица.
– А, ја куцам штапом о камен – осмијехом мудраца одговара дида.
Козе у међувремену филозофирају. Једна коза говори другој:
– Трава није довољна за дуг живот.
– Хајде да потражимо кржљаво дрвеће на ливади да се попнемо. Ноге ће бити крваве, али живот ће овековјечити прича и сласт раја и сна – одговара друга коза …
– Када сам са пет година дошао кући, био сам гладан и цијела кула је мирисала на хљеб…
– Од чега?
– За тренутак ћу ти рећи моје драго дијете…
Дух младог пјесника тражи поље у поезији. А на овом пољу расте висок кукуруз. У близини тече крашка ријека, а неколико стотина метара даље у ријеци су велике стијене и испод њих вирови. Дубоки вирови су увијек без дна у филозофским ријечима младог пјесника. Друга дјевојчица је управо рођена са сликом у рукама. На овој слици поспани галебови дижу морску душу ка небу. Бијела крила умивају се у јутарњем сунцу. Неколико стотина метара даље чује се дијалог два брата. Један сади маслињак око куће, слажући љубавне риме у сновима, а други резбари бетонску ограду.
– И то су они! Дјевојчица се обрадовала.
– Да, то су они.
– Ништа не чујем? О чему још причају?
– О лијепим женама.
– Какве су то лијепе жене диде?
– А такве….
Висока и стидљива дјевојка, смијеши се јастуку као јутарње сунце, стварајући рупице на образима око усана. На њеним витким раменима, испод провидне пиџаме, истичу се младежи. Њена дуга, поспана црна коса стапа се са сном, стварајући стидљиво јутро у облацима затворених очију. Долијеће лептир, уљепшавајући њене дуге црне трепавице. Још увијек спава Т. Духови пјесника и писаца желе да се врате у Црну Гору, а небо им зауставља прозирност мисли. – Још не! – Посљедњи вришти – Још не!
Посљедње поспане зраке сунца, као да играју. Душице двије бистре дјевојчице смију се у поспаним јастуцима. Једна непрестано филозофира, а друга као да плете вијенац снова. Цвијеће љубави сазрева у рукама два прелијепа бистра и висока дјечака. Први са великим смеђим очима и трепавицама заувијек сања, заводећи најљепше Славенке на свијету. Други, очију попут плаветнила Јадранског мора, уроњен је у патриотске приче. Тешко се боре за свјетлост свијета и његову љепоту. Ту долази дух младог пјесника, завршавајући филозофску пјесму о легенди о Прокљанском језеру, док оближњи водопади ријеке Крке буком заводе небо, сликајући радост и прозирност вјечно немирног постојања. Сунце се приближава земљи, а дебеле козе се излежавају на ливади. Кула тоне у дневни сан, а дјевојчица пита свог диду:
– Када идемо кући?
– Никад.
– А како то никад? – Снови и успомене су наш вјечни дом. И сан ће ускоро окружити наш слиједећи заједнички дан …
Лијеп и насмијан црни дјечак са бродићем у руци јури из оближњег дворишта.
(Одломак из необјављеног романа „Н се сјећа”)
*Млади преминули пјесник је Милан Лалић, књижевник и новинар "Вечерњих новости", рођен 1947 године у месту Чиста Мала код Шибеника, а преминуо 1991. године у Београду. За живота су му, у издању Матице српске, објављене три књиге песама: „Псалми и друге песме“, 1973, „ Црни пас“ 1975 и „Совин вокал“ 1984. године. Постхумно je изашлa Лалићеве књига стихова „Чиста Мала“ (1992), као и Сабране песме (2001). Једно време је додељивана Награда „Милан Лалић“ за најбољу књигу писца-новинара родом из српских крајина, као и за прву песничку збирку лирско-метафизичког смера. Децембра 2018. године, у родном месту Чиста Мала, подигнут је споменик песнику Милану Лалићу.