MĘŻCZYZNA

Pewnego razu tak jak prawdziwy mężczyzna
Uderzyłem pięścią w stół.
Zamiast żuru na stołu pozostał dziur.
Potem przez sześć tygodni chodziłem w gipsie
Na mojej słynnej prawicy
Którą różne rzeczy wypisywałem.
Aż przeróżne.
Dziękuję.
Przez wiele dni dzieci i sąsiedzi na gipsie
Mi się podpisywali na pamiątkę.
Nie, dziękuję.


МУШКАРАЦ

Једанпут сам као прави мушкарац
Ударио песницом о сто.
Уместо супице на столу је рупица.
Шест недеља сам због тога гипс носио
На мојој чувеној десници
Којом сам свашта написао.
Баш свашта.
Хвала.
Деца и комшије су се на гипсу
Данима потписивали мени за успомену
И дуго сећање.
Не, хвала.


***

Od wielu dni nie wychodzę z domu
Bane i Joca telefonicznie
Powiadamiają mnie o durnej władzy,
O upadku państwa, a ja im na to
(Wszystko to są stare tematy, milenijne)
Opowiadam o poezji i filozofii,
Przez te zamarznięte okna,
Obserwując życie poprzez kwiaty.

Od strony zachodniej nadchodzą
Ciemne chmury. Śnieg jeszcze przyjdzie.
Będzie zimniej koło serca.
Młodzi ludzie nie dostrzegają zimna,
A na naszą Serbię ciągle coś pada.
Trudno dostrzec końca temu,
Musimy iść do przodu,
Żebyśmy nie poczernieli.
Zgadzam się z kolegami.


***

Данима из куће не излазим
Бане и Јоца телефоном ме
Обавештавају о глупој власти,
О пропасти државе, ја њима
(Све старе теме, миленијумске)
Говорим о поезији и филозофији,
Кроз те прозоре залеђене,
Гледам живот, кроз цвеће.

Са западне стране надиру
Тавни облаци. Биће још снега.
Биће хладније око срца.
Млади људи не виде хладноћу,
А на нашу Србију стално нешто пада.
Крај се не назире,
Морамо даље,
Да не омркнемо,
Слажем се са пријатељима.


***

Uderzam kijem ze starej miotły,
(Tej na której leciała wiedźma
Która uczyła nas języka francuskiego),
Starym dziadka parasolem uderzam o sufit,
Potem zabieram się za stare radiatory.
Klnę, drę się na spokojnych sąsiadów z mojej głowy
Którzy mieszkają wyżej i niżej.
Oni zaniemogli wzruszają ramionami,
Ale ja nie ulegam,
Głośno narzekam na hałas
W mojej głowie na piątym piętrze.


***

Ударам дршком од старе метле,
(Оне што ју је јахала вештица
Која нам је француски језик предавала),
Старим дединим кишобраном о плафон ударам,
Потом пређем на недужне радијаторе.
Псујем, вичем на мирне комшије из моје главе
Који станују изнад и испод.
Они немоћно слежу раменима,
Али ја не попуштам.
Жучно негодујем против буке
У мојој глави на петом спрату.


***

Живот је као плави лептир,
Не притискајте га,
Покварићете му боју.


***

Życie jest jak błękitny motyl,
Nie naciskajcie go,
Zniszczy to mu barwę.


***

Остајем на земљи заувек.
Толико је волим.
А она ме врти око своје осе,
Па чак и око сунца,
Као око малог прста.


***

Pozostaję na zawsze na ziemi.
Tak bardzo ją kocham.
A ona mnie kręci dookoła swojej osi,
Nawet dookoła słońca,
Jak dookoła małego palca.

Stojan Bogdanovic1Stojan Bogdanović - urodzony w 1944 roku w Velikom Bonjincu, Babušnica (Serbia). Szkołę podstawową ukończył w Knjaževcu. Studiował w Belgradzie, Paryżu i Nowym Sadzie. Doktor nauk matematycznych. Jego wiersze były przekładane na angielski, francuski, rumuński, włoski i grecki język. Honorowy obywatel miasta Knjaževac. Laureat najważniejszej nagrody „11.januar”, przyznawanej przez miasto Niš. Autor dziewięciu książek.

Стојан Богдановић је рођен 1944. године у Великом Боњинцу, Бабушница. Основну школу и гимназију завршио је у Књажевцу. Студирао је у Београду, Паризу и Новом Саду. Доктор је математичких наука. Песме су му превођене на енглески, француски, румунски, италијански и грчки језик. Почасни је грађанин Књажевца. Добитник је награде „11. јануар“, највећег признања града Ниша. Објавио је следеће књиге:
Биг Бен (Београд, 1977)
одлазим а остаје нејасно (Крушевац–Књажевац, 1990)
зна се (Ниш, 1991)
црна рупа (Зајечар, 2003; Ниш, 2004)
господар (Ниш, 2004)
човек песма (Врање, 2007)
Бдења и буђења (коауторска, Сврљиг–Књажевац, 2010)
Трунке (Панчево, 2011/2012; Књажевац, 2011)
О да (Књажевац/Београд, 2013)

Stojan Bogdanovic2