WIARA
Zamroziłam czas
w ich oczach.
Wplątałam cierpliwość
w ich włosy.
Szepnęłam miłość
w ich myśli.
Wyhaftowałam siłę
w ich skrzydła..
Teraz mogą spokojnie
polecieć.
ВЕРА
Заледила сам време
у њихове очи.
Уплела сам стрпљење
у њихову косу.
Шапнула сам љубав
у њихове мисли.
Извезла сам снагу
у њихова крила.
Сада могу слободно
да полете.
WYJEŻDŻA POCIĄG
Strony
odchodzą
ze stacji.
Koleja uruchomiła pociąg
przy dźwięku lokomotywy
która usypia duszę.
Mgła zanika i pozostają widoczne
tylko buty na chodniku
odwiązane sznurówki i kółka
jakiejś walziki.
Noc zajmuje scenę,
ksieżyc się popisuje w głównej roli.
Kroki się zatrzymały,
zeszyt traci swoje strony,
a chodnik
nadal
drży.
ОДЛАЗИ ВОЗ
Странице
одлазе
са станице.
Пруга је покренула воз
уз звуке локомотиве
која успављује душу.
Магла се спушта и остају видљиве
само ципеле на плочнику,
одвезане пертле и точкићи
неког кофера.
Ноћ заузима позорницу,
месец се шепури у главној улози.
Кораци су стали,
свеска своје странице губи,
а плочник
и даље
подрхтава.
KORYTARZ 10
Obserwuję
zamiślone skręcone, skrzyżowane szyny,
rozplatają się, oddzielają, potem włączą w jedną.
Odchodzą.
Dokąd?
Koleje.
Czy rozdzielą czy włączą ludzi -
nie istotne.
Co ukrywają?
Dla kogo pociągi i koleje
są tajemnice świątecznej duszy?
Dalczego ich kocham,
kiedy i one odchodzą?
КОРИДОР 10
Посматрам.
замишњено умршене, укрштене шине,
расплићу се, одвајају, па спајају у једну.
Одлазе.
Куда?
Пруге.
Да ли раздвајају или спајају људе –
није битно.
Шта то крију?
Коме су возови и пруге
тајне светковине душе?
Зашто их волим,
кад и они одлазе?
Milena Ilić - urodziła się 18 października 1990 roku w Barze w Czarnogórze. Mieszka i tworzy w Sremskiej Mitrovicy (Serbia). Poezją zajmuje się od czasów licealnych, publikowała w kilku pismach literackich, gazetach i antologiach poezji współczesnej.
Милена Илић је рођена 18. октобра 1990. године у Бару - Црна Гора. Живи и ствара у Сремској Митровици. Поезијом се бави од средњошколских дана, објављује у више књижевних часописа, листова и зборника савремене поезије.