ВЕЗ РАЂЕН РУКОM МОЈЕ МАЈКЕ


Урамљена слика Reynoldsa
Гоблен вез рађен руком моје Мајке
„Доба безазлености” – портрет девојчице у жутој хаљини
Идеализација не/савршеног
Рам посут вилинским златним прахом
На зиду собе четири деценије

Мајко, мени од тебе гоблен слика на дар
За оно што си бескрајно сањала
Донело време за/на/век
Оцене мојих испита уписане у Живот

Преплели се дрхтаји и бдење
Не/спокоји и благост уроњени у Сунце
Речи и савети којима си ме наткрилила

МИР – дала ми
       ЈА – своје поклонила ми
           НА – дар ме принела свету овом

Водиљо, драга и предобра моја
Ослањам ти се на руку топлу
Ван доба


Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ
Нови Сад


МИРЈАНА ФРАНЦИСКА
У (с)помен Мајци

1.
Кише ти ткиво преплеле
Коса по јорговану мирише
Руке почивају на порубу
Осветљене у неком малом мраку
Зима ти иста као лето
Јесен као голуб плави
Ја ти иста као дрхтај, као сан
У цветовима – осунчаним раз/даљинама

2.
Мајко пожелим да си крај мене
Узмеш ме за руку
Поведеш ливадама трава
Ван доба
Сан да смо – нас две
Да кажем – и то је мало

3.
Људи се распели у разгласју
Нема ме више, тебе узеше
И Бога ми узеше
Водиљо, драга и предобра моја
Ослонила бих ти се на руку топлу
Ти путујеш, путујеш
У вечност, у незаборав

4.
Дозиваш са горњег дела небеског јастука

5.
Франциска – моја Мајко


        Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ
Нови Сад


ИМЕ МОЈЕ АНТОНИЈЕ


Стигла из прапостојбине украјинске
Са приобаља Дњепра, дубоког и тамног
На северну обалу мора Црног

Моја рођака Антонија
Сјајне косе као пламен у оку плаветном

Њен родослов досеже до племена алонског
Исцртани знакови тамге
На грудима митских ратника
Глас даљине одјекује непреглед/степом

Анти се зваше преци давни
Шака песка донета из дубине мора
Суживот у Богу Облаку кроз култ су пронашли
Преко Словена и народа славних
До данас име пишу часно

Моја рођака Антонија
Сјајне косе као пламен у оку плаветном


Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ
Нови Сад


ЖАР У ЧАУРИ ШИПКА
(Огњиште моје вековима траје)


Живот нам је зраком Сунца удахнут
Ватром срца га преносимо
Пламен на огњишту Искона чувамо

Уз огњиште породица наша
Жар је љубав распламсао
Расуо потомство којем се векови не броје

Ко смо ми кад жар утихне
Кад огњиште згасне
Кад лоза свене
Кад љубав изгори

Док год жар пламти
Породица наша слави
Невидљивим нитима везана
У вечност планете Земље исплетена

Пренећемо жар у чаури шипка
Трајање у жишки огњишта скривено
Да се семенке топлотом распуче
Потомству живот да продужи
Пламен на огњишту Искона да сачува

Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ
Нови Сад


ТИХА МОЛИТВА КОД  КАПЕЛЕ МИРА
Сремским Карловцима


Подно Стражилова моја њива у потесу
Пуцавац
У општини Сремски Карловци
Ту где руже ветрова ваздухом струје
И влати трава су најмирисније

Сремски Карловци песмом опевани
На штафелају јутарњем палетом
осликани
Станиште вечно зрелих воћњака и
винограда
Са просјајем пшеничних поља
На десној обали Дунава

Између Новог Сада и престонице
Београда
Кроз мајур петроварадински
Смех деце код Фонтане четири лава
Симболиком, важне грађевине

Стих до стиха
Шири се на окнима душе
Песник до Песника
Сваког септембра у „Бранковом колу“
Посете најстаријој школској
библиотеци у Србији
У карловачкој гимназији

У с(помен) сенима Песника Радичевића
и Трифуновића
Тиха молитва код Капеле мира

О, изванредне ли религиозности


Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ
Нови Сад


ГОСПИ ИЗ ЈУЖНИХ КУЛА – ЈЕРИНИ СМЕДЕРЕВСКОЈ


Злом те називаше
Проклетом Јерином
Ирино Кантакузин – српска деспотице Бранковић

Тежак кулук сапињеш каменданом
Да шикне крик
Узлет над тобом
Гатање по лету птица
Жена чемерна
Деспот ти отвори
Дунавске аде вировите
По једну у беоњаче улије
По две из ириса исцеди
Видокружним пољем посрнула
Очиболна јеси
Презрене воде призивају
Матице ради
Отцепљења од плаценте
Народ исцрпљен на Жртвенику
Старим градом каменује
Деспот Ђурђем Бранковићем куне
Да јужну кулу не златиш
Погледима трагичним зној не искркљаваш
Срцем суровим да не владаш владарко
Закопано благо поделиш народу
Уочи Ивандана небеса три пута отвориш
Плавичастим сјајем се оденеш
Све да буде као млеко мајчино
Суза не осузи
Млеко мајчино потече
Говоре да си коров
Босиљком на Молитвенику
Постаде монахиња

Злом те називаше
Проклетом Јерином
Ирино Кантакузин – српска деспотице Бранковић

У просторима трава и камена нераскамљених
У утврђеном граду Госпо – Жена ти јеси


Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ
Нови Сад

    ЛЕТИ ПАУНОВА ПТИЦА

                                      Пауну Петронијевићу
  (Рибашевина, 1936. – Бежанијска коса, 1962.)


Паунова лети Мала Птица чудотворна
Аманет путевима што воде
У дворску башту бескраја
На хриди где бесни вечита бура

Паунова лети Мала Птица чудотворна
Ево је у Рибашевини подно Златибора
Треном долепршала у мој град  - добро дошла
Радост у кљуну носи – Песму и Писмо
Око сребрном сузом окићено
Нови видици ширинама кроз раскрилаћену Птицу
Испрегнути коњи из чезе као слика остају
Једино корак ка Песми Поете
Елегија тихо у небо нестално зашла
Време не брише што ум не жели
И оста за векове Песник са Песницама да се дружи
Ћурлик нових птића у стихове испеваван


            Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ
Нови Сад

              ПРХНУЛА МАЛЕНА ПТИЦА
Бранку Миљковићу

Одлетела фебруарска пахуља
Са обода Песниковог шешира
У сузу се претворила
На врху планине беле
О, Бранко Песниче бескрајем/дуговечни
Прхнула малена птица
Из Песникових груди пут висина
Плима – Песма
Осека – Песма
О, Бранко Песниче бескрајем/дуговечни

Избројао двадесет и седам „малених цветова“
Док раскошни стихови у вртлогу живота и смрти
Броде и плове неверовањем
Поломила се зрака сунца на љутом дрвету
У Ксеварској шуми

Тиха Песникова порука за/на/век
„Осветљени Певач у мени пребива“

Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНОЋ
Нови Сад

ЗИМСКИ КУЋНИ ЗАПИС

(На Дан када је Серјожа отишао)


Брат је појео трећину поморанџе
У јужној улици
(колико сам видела кроз прозор)
Младић је ишао подруку
Са девојком косе боје лета
Гледао је погледом Јесењина
(упоређење настало са фотографијом Песника)
Баку смо извели на праг куће
Да види децембарски снег
Који је пао први пут овог месеца –
У без/значајни понедељак
Двадесет и осмог дана у децембру
На дан када је Серјожа отишао
Оловка ми је застала на папиру
Написала сам заштићену Песму
Незаштићеном Песнику


Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ
Нови Сад
*Нови Сад, децембар 2015.

Поводом 120 година од рођења (28. децембар 1925.)
Великог руског Песника и 90 година од смрти


У ИСПЛЕТЕНОЈ ТАЈНИ НАДАХНУЋА

Душку Трифуновићу


Клопарање и пиштање локомотиве на хоризонту
Возови долазили и одлазили
Нови Сад – Сарајево – Плоче
Реч се преобратила у стих
У џепу Песниковог капута
У исписаном нотесу
Строфа у ноти, у ритму, у музици
У исплетеној тајни надахнућа
Сусрет Песника и неба
И поломљене зраке сунца
Над карловачким видиковцем
Ветрова ружа лахоре
У с/спомен креирања сарајевске
Рок ен рол школе поезије суштине
Озеленела босанска бујад
У пшеничним пољима Паноније
У исплетеној тајни надахнућа
У „Дугмету бијелом“
………………………………………..
 „ Пристао сам бићу све што хоће
………………………………………..
И остаћу само црна тачка послије
Ове игре
Кад ме сломе
Кад ме мирно сломе.“*


Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ
Нови Сад
Нови Сад, април 2016.


*из песме - Душко Трифуновић, „Пристао сам бићу све што хоће“

*Поводом десет година од смрти
великог српског Песника (2006. – 2016.)
(1933, Сијековац надомак Босанског Брода – 2006, Нови Сад).
Према сопственој жељи,
сахрањен је у Сремским Карловцима,
на Черетском гробљу.

АНДРИЋГРАД*
(Град од камена и корена)

По причи и причању
Рече ми један чo'ек
Била једном једна земља
Босна се звала у данку крвавом
Из наручја мајке Анђелије
Повели су у сепету тесном
На коњу ату малом
Два тића из Соколовића
Од Анђелије жене које нема
Не чу се лелек и куку
Већ заклетва мајчиних суза
Бајо и Саво у недоглед одоше

Чим пређоше ћуприју на Дрини
Кад Мехмед и Омер постадоше
У првом караван сарају се заветоваше
Да ће се на груду родну вратити
Мајци Анђелији и вери својој
Крваво корење као знакове поред пута остављаше

Ово је један део истине
Шесто година су се питали
Шта сањам и шта ми се догађа
Вратише се у јесен као пчеле бијеле
Бајо и Саво у Бабиће своје
Са очевим корењем сада чистим
У Босну земљу на сунчаној страни

Препознаше из Немања и Матија
Срушише проклету авлију
Пређоше међу Вука Манитога
До Дрине их доведоше
На камену од очевих корена Андрићев град подигоше
За службу Светоме Сави
Сад тамо нејвесте долазе и рој се шири

Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ
Нови Сад

*Стиховано по насловима дела Иве Андрића, Матије Бећковића и Емира Кустурице


ВИШЊА У БОЖАНСКОМ ВРТУ РУЖА

Узвишена као нимфа
Најлепша од свих ружа
У сну од бескраја
Горда и племенита дива

Вишња у божанском врту процвала

Од плода руменог као крв
У мајчино млеко се претвара
Да би краљица Maha Maya
Буди живот подарила

Да ли је лепша млада и мирисна
Или зрела и племенита
Да Песника надахне
Путника крошњом заштити

На стаблу испод небеских путева
Шал белих латица вијори
Кроз кошмаре у души

Шаљем поздраве Божици
По опојним цветовима добродошлице
Пробуђеним на мој врисак радости

Вишња у божанском врту процвала

Мирјана ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋ
Нови Сад

НАПОМЕНА: Према будистичкој легенди,
дрво вишње понудило је своје плодове Mayi,
Будиној мајци да буде здрава и сита током трудноће.


ТРИДЕСЕТ СЕДАМ ЛАТИЦА ОПОЈА РУЖА

 Владиславу Петковићу ДИС

Тридесет седам латица опоја ружа
Потонуло у валовима Јонског мора
Авај, о Песниче поколења

„На прозору свећа гори“ из „Недовршене песме“
О, Песниче ирационалног
Песама својих снова и тишина
Слика у подсвесном

Kренуо пут живота из  родног Заблаћа,  код  Чачка,
Зајечара, Београда до Kрфа
Са задивљујућим погледом иза наочара
Загледан у своју Подсетницу
Kантарџијо на савамалској трошарини
Kолико си поваздан измерио шљива?
Исправио словних грешака?
Изњедрио песама у књиге две?
У „Тамници“ „Можда спаваш“
У „Нирвани“ вечитог блаженог мира?
Да ли си икада угасио своје ЈА?
Да ли си изгубио вољу за животом?

 О, Песниче:
„Ноћас љубав долазила к мени
Мртва љубав из свију времена
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољубцем мртвих успомена…“*

У космосу ванвремености и свевремености
Остала је конкретност света
Остала је конкретност бића
Остала је конкретност времена
Остао је мир и ћутање
Дах живота истопио је сваки облик
Уобличио рефлексију о животу

Тридесет седам латица опоја ружа
Потонуло у валовима Јонског мора
Авај, о Песниче поколења
Песимисто српске модерне
У ноћној тмини слутиш
У твоје мартовско пролеће
Уланчавао си слике мајске
Умирањем облака, времена и зрака
„Поглед мртав и празан дубоко“*


 О, Песниче:
„И све што је постојало икад
Своју сенку све што имађоше
Све што више јавити се никад
Никад неће – и мени дохођаше.“*

Плете венац Песнику Владиславу
Плете венац од стихова
Песникиња Штефаницкаја
Наклон Песнику од Песникиње
Спојени у нирвани живота и смрти

Тридесет седам латица опој ружа
Потонуло у валовима Јонског мора
Авај, о Песниче поколења.

МИРЈАНА ШТЕФАНИЦKИ АНТОНИЋ
НОВИ САД
Нови Сад, 16. март 2017.


*из песме – Владислав Петковић Дис, „Нирвана“
*Поводом сто година од смрти Владислава Петковића Дис (10. март 1880. село Заблаће код Чачка – 16. мај 1918. Јонско море, код Крфа.

 

 

 

 

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

 

Mirjana1

Мирјана Штефаницки Антонић - рођена је на Ђурђевдан, 6. маја 1954. године у Новом Саду. Школовала се у родном месту, где је и дипломирала на Вишој економско-комерцијалној школи, смер спољне трговине, 1977. године. Сав радни век (33 године), непрекидно, радила као економиста у истој банци у Новом Саду, која је услед трансформација у банкарству мењала име од Jugobanka, Continental banka, до NLB banka.
Као основац, године 1969. осваја награду за писмени рад на конкурсу који је расписао Просветно–педагошки завод, Нови Сад.
У средњошколским данима 1972. године, прву песму објављује у Индексу, Нови Сад. Затим, у Дневнику, Нови Сад; Машинцу, Нови Сад; Покрету, Сомбор; Плавом вјеснику, Загреб; Борби, Београд; Сусрету, Београд; Браничеву, Пожаревац; Крововима, Сремски Карловци…
На XII фестивалу поезије ученика, Заједнице Економских школа Србије – Београд, осваја III награду, која јој је додељена у Смедереву, 1972. године.
Објавила је песме, први пут у заједничкој збирци „Сто песама“, Културни центар – Раднички универзитет „Радивој Ћирпанов“, Нови Сад, 1972. (заступљено десет песника – са по десет песама).
Седам појединачних збирки објавила је у периоду од деведесетих до данас:

 „Између очију и руку“, Цветник, Нови Сад, 1993.
„Ноћи жене Мајуркиње“, Цветник, Нови Сад, 1995.  
„Вести о мени“, Educa, Нови Сад, 1997.
„Непреболнице – Песме мајке војника“, Бистрица, Нови Сад, 2000.
„У сну жалфије“, Бистрица, Нови Сад, 2007.
„Стих је моје весеље“, Бистрица, Нов Сад, 2013.
„Прелет птица небом лиманским“, Бистрица, Нови Сад, 2014.
„Благослов речи – Прикази и представљања“, Прометеј, Нови Сад, 2017.

Заступљена у савременим антологијама поезије:

„Очи равнице“, савремена поезија војвођанских песникиња, прво издање 1998; друго допуњено издање, 2012. Приредила Оливера Шијачки,
„Невенова антологија савременог српског песништва за децу и одрасле“, прво и друго издање, 2005. Приредио Рале Нишавић;
„Кад срце засветлуца“, антологија новијег српског песништва за децу и младе; издање 2009. Приредио Перо Зубац.
„Снови ињем посути“, антологија песника; Савремени песници 21. века у част Јесењину; издање 2015. Приредила Зорица Тијанић.
Пише књижевну критику, кратке приче, присутна је у књижевним часописима и зборницима поезије. Присутна је на књижевним манифестацијама – Друго Бранково коло, Сремски Карловци, 1972; Други међународни новосадски књижевни фестивал, у организацији Друштва књижевника Војводине, 2007. итд.
Награђивана за своја поетска остварења.  
Члан је Друштва књижевника Војводине од 1997.
Живи у Новом Саду.