xxx
Da li ti to Pandora
deliš sa mnom
kaplju vode i slanu ribu
poslednju šibicu i severni vetar
parče hleba i šaku pepela
mapu sveta i zmiju na stazi
Da li ti to Pandora
deliš sa mnom
poljubac majke i vojničku krv
svetlo u prozoru i senku u ogledalu
san iz detinjstva i neprisutnost oca
strme stepenice i maglu u dolini
Da li ti to Pandora
deliš sa mnom
zabranjenu pesmu i miris gvožđa
bol zuba i mržnju prema Bogu
pismo iz daleka i tračeve iz prodavnice
hladan krevet i kuću koja gori
Da li ti to Pandora
deliš sa mnom
licemerje žena i iskrenost novca
kamen iz Sole i kantu od smeća
život na trenutak i smrt zauvek
ćutnju pored stola i krik iz propasti
Da li ti to
PROŠLOSTI
Sneg je ružičast,
ako pada u aprilu izjutra.
Ali ti više nemaš vremena
i budiš mene
na praznom trgu pokrivača.
Čeka me doručak u baru.
Tu su i dalekoputujući vozovi;
krevet premalen za moje putovanje.
Ne žurim sa pakovanjem kofera,
to samo moj kaput pali se.
Ali ipak, uzeću sa sobom sve.
Taj moj maleni kamen,
atlas planina sveta,
a čak će se zalupiti vratima za mnom.
Izlazim,
možeš ugasiti ogledala i svetla.
Šteta što se sto klima,
jer predivno na njemu plešeš
u haljini ćutnje.
Sigurno nisam ništa zaboravio,
ali možda ću jednom zaboraviti.
Tiho je,
kao u vreme druge probe samoubistva.
Bio sam tad visoko,
valjda u planinama iznad Sole ili više.
Tiho je,
kao nakon oštrenja bratoubilačkog noža,
kad muškarci ne znaju da se mole
i žvaću ugalj.
Tiho je,
kao nedjeljom.
Na strmoj ulici srećem nemog čoveka.
Oči su mu zatvorene.
Tiho je.
Čitaj šapatom
Neka muškarci zaklone prozore i noževe.
Ugasite se svetla i osmesi žena.
Podignite gluvi panj mraka.
Pronađite sve skrivene ruke.
Neka tiha usta zatvore glasna usta.
Neka glasna srca otvore tiha srca.
Neka oči vide, to što čuju uši.
Tad neće lagati taj, koji govori.
Pozdravimo ga naklonom duboke tišine.
Dok se ne udalji ćutnja bežećih.
I polako se približe glasovi mrtvih.
A nerođeni se uvere u sebe.
Pozdravimo ih naklonom ispred ogledala.
Pozdravimo ih naklonom razumevanja.
Jer sve se pojavljuje u ogledalu reči.
VEČERNJA ŠKOLA
Nakon večere dugo zure u vatru.
Jedna od žena, sa osamdeset šest godina.
Jedan od muškaraca, sa osamdeset devet godina.
Jedno od pitanja iz 1979 godine.
-Da li imate decu?
Zure u plamen i vide.
-Da li si primetio to, to što si primetio?
-Da li si primetila, to što si primetila?
Mnogo žena i muškaraca.
Evropu i dva svetska rata.
Učitelje koji pljuckaju crnu krv
na čiste sveske i bele kragne.
U udžbenicima iz filosofije i matematike
najviše je delenja i oduzimanja.
Ranjen vlastiti jezik, teški su strani jezici.
Gnojeće se rane na stopalima nakon časa iz geografije.
Eksplodirajućih učenika u klupama
na svim časovima istorije.
Lista prisutnih. Lista odsutnih.
Lista izuzetno traženih.
Lista nikad ne pronađenih.
Lista potpisana i bez potpisa.
-Da li imate decu?
Žena i muškarac bacaju u plamen
zaprašene i požutele razglednice, koverte, fotografije.
-Rađala sam sedam puta.
-Ubio sam barem sedam neprijateljskih vojnika.
Odugovlače sa spavanjem, dok vatra se ne ugasi.
Jer možda će u pepelu zavrištati gladno pile.
TREĆI BREG
sebi za rođendan
sve više sam bliže sebi
ima već nekoliko godina a možda tek od juče
delim sa sobom osećaj prijateljstva
ne štedim blaženost
osećajnost koje se malo stidim
marljivo milujem gipko telo
ne bojim se bola ne zovem lekara
moje bolesti su neizlečive
u glavi stisnute kleštima samoće
stanuju vrlo voljene žene
prebacivaju moje oblutke na dnu Sole
ali ne žele vruće ključanje moga života
naime skačući s kamena na kamen
nestajem pred tužnom sluzi onanizma
na treći breg reke detinjstva
a tamo moj otac grize dim od vatre
dok neonska svetla grada iz moje mame u kantu
izbacivaju moju sestru i mlađeg brata
uspeo sam i ne mogu sebi to oprostiti
ne bojim se bola ne zovem lekare
moje bolesti su neizlečive
i drske kao žene koje duboko vole
koje ne čačkaju među zubima
mesno tkivo izvađeno iz moga srca
ne bojim se bola ne zovem lekare
duboko u mome stomaku spava moj jedini sin
ne prepričava mi o svjim snovima o Soli
dok mokar i ugrejan grize noću jastuk
i boreći se sa grčevima zovem ga imenom
ne štedim blaženost
tako je malo u meni majčine i očeve radosti
koji zajedno trče do trećeg brega
sve sam bliži sebi
ima već nekoliko godina a možda od juče
jer su juče opet pevale meni
moje mladosti sve svoje slavuje
a na trećem bregu smejalo se dete
Biografia/Biografija
Ježi Suhanek-rođ. 1.08. 1953. u Bitomu (Poljska). Izdao je šest knjiga pesama i knjigu priča, kao i roman. Poeziju, kritiku, prozu objavljuje u poljskim časopisima. Dobitnik mnogih književnih nagrada. Zastupljen u mnogim antologijama.