***
Hteo bih ti ispričati o noći,
bez poezije i votke i o tome „divnom stoleću“,
u kojem nam je dato živeti.
U njegovim trzajima video sam nadu,
hvatao sam svaku kap epohe,
bio sam svedok rastuće lepote,
sjaja i smrti.
Često sam gubio osećaj psihičke ravnoteže,
u tišini i tuzi tražio sam miris orane zemlje
i pored različitih tački gledišta,
probao sam da ne izgubim nesigurnost,
koja stvarno rekavši nije me htela ispustiti
iz zagrljaja vanrečnih izgovora.
Očekivanje na naredni spektakl završavalo se neukusno.
Budio sam se u noći!
Video sam, kako seljačkim kolima
voženo nas u inju i svetlu fenjera.
Kidan večitom nesigurnošću
postao sam ovisan od drveta masline
i zdenca sreće-
sa vodom iz otrovanog izvora.
Strah vodi prema gnevu,
gnev prema mržnji,
mržnja vodi ka patnji, jer
kakva je razlika između smrti i zatvorene sjenice,
a eksplodiranja na mini u pustinji
između Eufrata i Tigrisa?
Naveče,
preosetljivi na vlastitu nepogrešivost,
izgubljeni u svakodnevnoj skitnji-
poslednji ljudi-
lutajući slepo
i sa napuklim usnama ispijaju krv sa listova pelena,
ljube zadnje tragove stopala, otisnute na pesku plaže,
gde nemirni valovi, sa plavim grivama
probaju ih razmiti,
kao da ih žele izbrisati iz pameti još živih.
U osvit,
crkve katoličke, pravoslavne i džamije
zasijale su kopulama svetla.
***
…krenuti prema zvezdama?
Ne, nemam nameru.
Imao sam, što je tačno, nekoliko sličnih ideja,
ali nisam fanatičar.
Interesuje me čovek u realnom svetu.
A zbog toga što sam lišen prava vlastitog izbora,
nema u meni više te životne volje,
da se može još jednom uraditi nešto, što će istrajati,
što će integrisati ljude do zajedničkog angažovanja
u stvari najbitniej -
u nesebičnost.
Ostali su samo navika, ovisnost, obaveze.
Svi smo mi kao mravi.
Jednostavno poznato je da postojimo.
To stanje završiće se za trenutak, sat ili godinu,
kad nas zgaze.
Jer, ipak, na kraju takav je život
mrava.
Drugo putovanje
Primio sam vest,
da moram svezati svet
mrtvim telima mučenika,
sakupiti komadiće Mojsijevih tablica
i čeznuvši za širokim dahom okeana,
prisetiti se poznatih sentenci
neprekidne revolucije,
kojoj nema kraja.
Iza prozora voza
veliki deo puta.
Umoran krajolik zatvara kapke,
neko u drugom kupeu
zlosluti vulgarnim jezikom -
dosadno i nepristojno.
Ta putovanja iscrpljuju,
bez slučaja i iluzije,
kao liturgija uspomena.
Ponekad se pojavljuju pojedinosti:
intelektualac sa humanim impulsom
čisti mladošću ulične kaldrme -
imena sumnjivog generala
promenjena su sad u svetog okrutnika -
dodeljujući im jedinstvenu šarenolikost.
U biti,
čekamo na ganuća,
sve ređe usuđujemo se vikati,
da se naše pesme boje izlaziti na ulicu.
Sadašnjost, ne može pronaći
mesto svoga odmorišta,
jer stvarno,
ništa se nije dogodilo.
„Sve se radi na tome,
da bi se živelo”.
Biografia/Biografija
Andžej Denbkovski, pesnik, književni kritičar, publisict, eseist, novinar i izdavač. Autor skica i književno-kritičkih eseja. Rodio se 1961. godine u Zelovu (Poljska), gde stanuje do danas dan. Studirao je na Višoj Oficirskoj Školi „Tadeuš Košćuško” u Vroclavu. Apsolvent Državnog Studia za Obrazovanje i Kulturu za Odrasle u Varšavi. Glavni je urednik „Gazete Kulturalne”.
Debitovao je 1988. godine u mesečniku „Do Przodu:. Objavljivao je svoje pesme u poljskim časopisima, između ostalog: „Wiadomości Kulturalne”, „Okolica Poetów”, „Gazeta Kulturalna”, „Literacka Polska”, „Metafora”, „Sycyna”, „Akant”, „Siódma Prowincja” kao i u antolgijama i almanasima-u domaćoj i inostranoj štampi. Laureat desetak književnih nagrada i povelja. Prevođen na talijanski, češki, litvanski, beloruski, ukrajinski i vijetnamski. Objavio je: Wierzyć w siebie (1993.), Wiersze nowe i wybrane (1995), Wiersze wybrane (1996.), Paryż nie jest taki piękny... (1998.) – najlepša pesnička knjiga godine 1998. na XXI Međunarodnom Novembarskom Festivali održavanog u Poznanju. Autor je zbirki feljetona: Magiczne pomysły. Felietony (2001.), Kiedy umiera poeta, umiera świat. Rozmowy z ludźmi pióra (2004.).Surađuje kao publicist sa inostranom i domaćom štampom. Član je Udruženja Književnika Poljske.
Andrzej Dębkowski, poeta, krytyk literacki, publicysta, eseista, dziennikarz i wydawca. Autor szkiców i esejów krytycznoliterackich. Urodził się w 1961 roku w Zelowie, gdzie mieszka do dzisiaj. Studiował w Wyższej Szkole Oficerskiej im. Tadeusza Kościuszki we Wrocławiu. Jest absolwentem Państwowego Studium Oświaty i Kultury Dorosłych w Warszawie. Redaktor naczelny „Gazety Kulturalnej”.
Debiutował w 1988 roku w miesięczniku „Do Przodu”. Publikował swoje wiersze m.in. w „Wiadomościach Kulturalnych”, „Okolicy Poetów”, „Gazecie Kulturalnej”, „Literackiej Polsce”, „Metaforze”, „Sycynie”, „Akancie”, „Siódmej Prowincji” oraz w kilkudziesięciu anto-logiach i almanachach – w prasie krajowej i zagranicznej. Jest laureatem kilkudziesięciu konkursów literackich, wielu nagród i wyróżnień. Jego wiersze tłumaczono na język włoski, czeski, litewski, białoruski, ukraiński i wietnamski. Opublikował: Wierzyć w siebie (1993), Wiersze nowe i wybrane (1995), Wiersze wybrane (1996), Paryż nie jest taki piękny... (1998) – najlepsza poetycka książka roku XXI Międzynarodowego Listopada Poetyckiego w Po-znaniu w 1998 roku, jest autorem zbioru felietonów Magiczne pomysły. Felietony (2001) oraz książki pt. Kiedy umiera poeta, umiera świat. Rozmowy z ludźmi pióra (2004).
Współpracuje, jako publicysta i eseista z prasą kulturalną w kraju i za granicą. Należy do Związku Literatów Polskich.