Strona wykorzystuje pliki cookies, jeśli wyrażasz zgodę na używanie cookies, zostaną one zapisane w pamięci twojej przeglądarki. W przypadku nie wyrażenia zgody nie jesteśmy w stanie zagwarantować pełnej funkcjonalności strony!

Milan R Simić - poezja i myśli filozoficzne

 

BIOGRAFIA: Milan R. Simić urodził się w 1959 roku w Velika Plana (Serbia), gdzie mieszka. Pisze prozę, sztuki teatralne,  aforyzmy, krytykę literacką i eseje. Jego eseje zostały przetłumaczone na język macedoński, aforyzmy na język niemiecki, angielski i rosyjski, a proza na język słowacki i słoweński. Od 1994 roku redaguje pismo poświęcone kulturze i sztuce Naš trag. Od 2000 roku jest zatrudniony w Bibliotece Radoje Domanović w Velika Plana (zastępca dyrektora i redaktor programu kulturalno-oświatowego). Od 2016 roku bierze udział w pracach Wielkiego Jury „Večernji novosti” za książkę roku (nagroda „Meša Selimović”). Jest członkiem serbskiego PEN Center.

ТИШИНИ

поклањам ти Тишино звоно
да сачуваш добар глас
поклањам ти пепео
да заметеш траг

благо прошлости
која се у теби препозна

поклањам ти своју љубав
велику као језеро
са усамљеним лабудом
очи ти своје поклањам
да више не видиш ломачу
за мене брижљиво
припремљену


CISZA

Daruję Ci Ciszo dzwon
abyś zachowała dobry głos
daruję ci pióro
żebyś pozamiatała ślad

przeszłości ale ci dobrze
kto w tobie rozpozna siebie

daruję ci swoją miłość
ogromna jak jezioro
z osamotnionym łabędziem
oczy swoje daruję tobie
żebyś już nie patrzyła na stos
dla mnie staranie
przygotowany

КЛЕОПАТРИНА ЗМИЈА

Могла је бити кратковида
и не дам да је била мудра

у мрежи од млаке коже
исисала је она тамна чуда историје

нико јој главу не виде
па вековима већ не успева
да се убије.


ŻMIJA KLEOPATRY

Mogła być krótkowzroczna
i nie pozwalam że była mądra

w sieci z letniej skóry
wyssała ona ciemne cuda historii

nikt nie widzi jej głowy
dlatego wiekami już jej się nie udaje
zabić.

 

 

MILAN R SIMIĆ – MYŚLI FILOZOFICZNE
*
Не умиремо, умиру наше илузије о постојању у непостојању.
Nie umieramy, umierają nasze iluzje o istnieniu w nieistnieniu.
*
Мудри размишљају о чему ће да размишљају.
Mądrzy ludzie rozmyślają o tym, o czym będą rozmyślać.
*
Убили су атеисту у мени.
Zabili ateistę we mnie.
*
Бог је створио свет да би човек писао историју о њему.
Bóg stworzył świat, żeby człowiek mógł pisać historię o Nim.
*
Атеизам се не мора објашњавати.
Ateizmu nie trzeba tłumaczyć.


*
Живот нам пролази у веровању и у кајању.
Nasze życie mija w wierzeniu i żałowaniu.

*
Колевка - најзлатнија реч.
Kolebka - najbardziej złote słowo.

*
Боже, који ти је ђаво?
Boże, co ci jest do diabła?

*
Нема писања без читања.
Nie ma pisania bez czytania.
*
Нестварно је постојање, непостојање је стварно.
Istnienie jest nierzeczywiste, nieistnienie rzeczywiste.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pesma Olge Lalić-Krowicke u srpskoj "Politici"

178059210 2019441211564723 5333706771094694482 n

Ewa Radomska - "Moje wspomnienia tamtych wspomnień"

https://www.kobieta50plus.pl/pl/weranda-literacka/moje-wspomnienia-tamtych-wspomnien

 

 

 

 

 

 

Верица Тадић ЕСПЕРАНТО ДУХОВНИХ И ДУШЕВНИХ ЕНТИТЕТА Олга Лалић Кровицка: „Причај ми о свјетлу“, Збирка поезије

 

 

Лaкo ћeмo oпрoстити дeтeту
кoje сe бojи мрaкa;
ствaрнa трaгeдиja су људи
 кojи сe бoje свeтлa.
                                 Плaтoн

     Када изговоримо Олга Лалић Кроцка, 1 у нашој свести се раскриле хоризонти на чијем обзорју засветли ореол  личности са  упечатљивим космполитским одразом на огледалу узбуркане и суровошћу опрхване, а зашто не рећи и то: често прозаичне свакодневице.
    Осећај и саосећај, племенитост побуда и ширење граница људскости, основни су атрибути који би у људским односима требало да буду услов за раст и развој појединца и друштва, у целини. Недостатак ових духовно-емотивних енергија, или њихово свођење на маргиналне вредности, изазива озбиљне  поремећаје у људским комуникацијама, са далекосежним последицама. За узвишене и оплемењавајуће људске контакте у којима је споразумевање једноставно и лако, потребно је познавати и развијати духовни и душевни есперанто – унивезални језик за све генерације и све људе света. Другим речима, то је божански ентитет у људској природи. У божанској свеобухватности он је само део, а у људској може обухватити цео људски живот и ширити се изван животног простора. Дакле, тај есперанто духа и душе је и наша веза са небеским сферама и фреквенцијама, у које су умрежене све покретачке енергије, битне за опстанак света.
     У књижевном опусу Кровицке, већ на први поглед,  уочавамо духовни активизам који шири границе хуманизма и, непрекидно, упозорава на потребу да се аномалије у људском друштву превазилазе. О томе сведочи и њена истрајна, преводилачка активност, усмерена, највише, на ауторе из балканског региона, са посебним освртом на ауторе из бивше Југославије.
    Налажење заједничког језика, услов је опстанка за  народе, који су некада живели у истој отаџбини – Југославији, а сада разрођени, осиромашени, и у много чему обезвређени, (са рецидивом изгубљеног поверења у добросуседске односе) обитавају у својим мини државицама. Без превазилажења идеолошких предрасуда и  зближавања, на бази узајамног поштовања нема боље будућности. А можда и нема будућности, уопште. То зависи од тога, да ли ће се разроки погледи усагласити и уместо да следе путеве „слепих вођа“ и ратних профитера, гледати у оном правцу који показује пут љубави, благостања   и мира.
        То је порука и Олгине песме „Балкански танго“.  Ако се у туђим срцима будемо потписивали мржњом, и озаконе се „потписи на ужареном жељезу“, које смрт сеје,  „хуманост одлази и са папира“, то јест , из живота.  Када човек постане употребна вредност, и то она најнижа, „мања од пола паре“ , тачније, када нема никакву вредност,  обезвређује се и читаво човечанство. Тада је катаклизма неминовна.
    Прототип мржњи може бити само људска благородност, нежност, просвећеност и мудрост. Потребна је велика храброст да се све то сачува и одбрани. А нарочито гнездо нежности, у коме се обнавља радост у тренуцима великих искушења, кроз носталгична, али и спасоносна сећања, као што су ова у песмама „Моја мама“ и „Отац“, : 2

     Моја мама (...)
    ново уморно лице
    а тако дивно украшено мојим срцем...
        ***
     Сједио је за (...) столом
    док је вјетар носио цинтаре 3
    његових усана на длан мајке...

    Сећања најдуже живе у музици, којом се славе тренуци великих усхићења, а која  не замире ни у данима туге, тада је још важнија и потребнија да ране зацели и да се до неба чује. Пренета у поезију могу бити и прича у сликама о:
– мајци, која о звездама и ведрим темама беседи, иако јој, сваки уздах и  свака пега по  „један „мега бол“ крије .
 и – оцу, коме  ни године ратног лудила, (у којима се, и на „бодљикавој жици“, живот морао спасавати) нису одузеле оно највредније – душу меку као свила и пространство наде у очима.
          У песми „Молба“ , у којој молба прераста у питање, предочен је контраст таквој суштини бића, и стављен на увид чин у коме уместо нежности тријумфује, или боље рећи пирује  насиље, јер свака победа  у којој човек у човеку гине, у суштини је највећи пораз. Обострани губитак. И за жртву и за џелата. Нема веће туге од оне када човек у човеку гине.
        Природа може поново оживети, а уништени животи? Ко ће њих вратити? „Ако будете хтјели вратити воду у ријеку“, то ћете учинити лако, а „да ли можете да вратите (изгубљеног) човека“ ...
       Да ли се пред овим питањем, која поставља Олга и сви они који славе живот, икада, замисле творци хаоса? Они којима је туђа смрт крсна слава. И они који Сизифа виде у новој улози. Савремени Сизиф не помера камен према врху брда, камен је заменио тенк, а циљ људском метом.  
    Тврдња  да време лечи све, само је још једна заблуда, јер:
         Заборав лијечи вријеме
         вријеме не лијечи заборав...

         У једном интевјуу 2 Кровицка указује на погрешан пут којим, као народи и поједници идемо, још увек недовољно храбри да се ослободимо ропства прошлости и недовољно просвећени да схватимо да  су праштање и помирење мостови, без којих нећемо стићи у ново сутра.  То ново сутра осмишљавају, углавном, усамљени појединци, који у својим „енклавама тишине“ , негују човекољубиви занос  и покушавају да  својим делима мењају непожељну, бременом ратова оптерећену стварност.
      И као што се, често, по заповести бескрупулозних владара, или самоиницијативним потезима сервилних удворица, (као и малверзацијама превртљиваца и превараната свих формата) мењају  идентитети истине и лажи (тако што се лаж проглашава истином и обрнуто), тако се и кукавичлук и храброст погрешно тумаче. Моћ гомиле, никако не спада у витештво, али зато отпор појединца свему што је назадно, неправедно и насилно јесте витештво првог реда.  
          „Балканским народима“ – пише Олга, изгледа, боље је живјети у прошлости. И док тако пролазе вјекови, гомилају се тужне епске пјесме. Наша недалека прошлост и садашњост су једна дуга и тужна епска пјесма. Сви заједно смо је испјевали. А шта ће нам дуге тужне епске пјесме у наредним десетљећима? Требало би да су остале у прошлости, као доказ да се ваља борити за будућност. Изаћи из прошлости је храбар чин, није једноставан, али је добар да окренемо свјесно поглед према будућности. Сретни народи остављају прошлост иза себе, док ми у њој тонемо. Тешко нам је погледати у будућност, као да се подсвијесно плашимо да може бити гора од свих прошлих збивања. Шта може бити горе од прошлих збивања? Као да смо укочени и стојимо на једном мјесту (...)
    Док слушам и гледам понашање хрватских националиста или српских, па и бошњачких, имам утисак да сви они живе још у доба Римског (Хрвати), Византијског (Срби) и Отоманског царства (Бошњаци). Три тако мала народа стварају неприлике таквог обима, као да су већи од било којег царства.“ 4
    Наводећи разлоге због којих преводи поезију пољских аутора на српски језик, Кровицка говори о томе колико је културно наслеђе словенских народа велики инспиративни потенцијал, истичући, притом, и колико су ти народи, по много чему, заслужили да имају много бољу позицију и у светској историји:  „Мислим да су Славени угрожени од стране запада и требали би што више његовати своје славенске покидане корјене... Народи који су врло важни у историји свијета, не смију никад заборавити о себи. Имају све, заиста све, историју, културу и много, много тога, толико љепоте... Историја Славена је велики дио овога свијета...“ 5
    Ако живот и уметност која животе обесмрћује, покреће оплемењена мисао, која открива или  ствара светове непојмљивих чуда и феномена у царству најсушаственијих истина – оних истина које су утемељене на мудростима и свељубави, онда и свет може бити оно што сваки човекољубац сања: интеграл радости – та најважнија спона у људским односима. А та спона је и хармонична веза између земаљских и надземаљских светова, у којима обитава божанско-људска заједница, то јест, људска природа у божијем срцу и божија у људској егзистенцији...  
      У друштву, у најширем и свеобухватном смислу те речи, које болује од мржње, све се извитоперује, обесмишљава, обезличава: људски животи, тековине цивилизације, истина...
    Уметници су светло које осветљава тунеле деструктивних људских порива и покушава да превентивно делује на свест човечанства. Зато уметност и јесте, поред осталог, најпрозрачнији део те свести, водич у светлију будућност, непрекидни протест против свега што угрожава људску слободу, поништава право на сопствени избор и подрива достојанство појединца. Неретко, уметници су и пророци, јер виде много даље од постојећег простора и времена у коме живе.
      И књижевно стваралаштво Олге Лалић Кровицки, у највећој мери припада корпусу ангажованих поетских и прозних опсервација, са јако наглашеним и упечатљивим  интонацијама и одјецима трагичних збивања. У њеном сваком стиху, свакој реченици, потресно и драматично, одзвања ехо времена у коме је озакоњено нељудство и тим чином дата шанса злочиначким хордама да уништавају вековна огњишта суседа, пљачакају и руше све пред собом. Њихови јунаци су они који су према жртвама  бестијалнији.   
    Мементо!     Као да чујемо тај врисак жртви, који у Олгиним песмама – које су у свом топлом лирском гнезду сачувале трагове сећања,  болно  одзвања.
    Сусрет са Олгином  поезијом и прозом (приче, драме есеји и друго), може се доживети и као улазак у литерарни Пантеон људскости, у коме су одуховљене судбине знаних и незнаних жртава. А песме су, знамо, и памћенице и молитвенице, које се према небу уздижу.
    „У женској поеми“ – отвореној сцени, којом дефилују, наметнутим судбинама, унакажене жене, приказан је само делић бројних и свакидашњих страдања женске популације.  И тај минимум у неизбројивом мноштву може да баци довољно светла на мрачне призоре трагедија.   
Милорад Павић је указао на значајне разлике између мушких и женских смрти.  У роману „Предео сликан чајем“ , анализира женске смрти. Зависно од тога да ли умире жена са потомством или жена без потомства и смрт може бити појединачна и једнократна, или вишеструка и трајна. Прва је појединачна, "лична смрт", док у смрти жене без потомства умиру све њене преткиње.
Песници су ти који би требало стално да указују на ту чињеницу.
Песници и уметници, уопште, сведоче и о томе да је неуништиво само оно што је племенито, узвишено и часно,  јер је то у потку времена уткано, у божију књигу уписано:

                  Моје име не састоји се од слова
                  у сну свеци га мјере длановима
                  док Сведржитељ гледа заједно са мном
                  на калдрму која води до јадног
                 људског постојања...

          Ко је тај, и ко су ти, који неки живот могу учинити вечним?! Најпре, сâм човек, својим делима, затим уметност и сви они који памћењем и сталним обнављањем сећања оживљавју оне највредније и најбоље, у свему. И на крају нека надземљка инстанца, ма како се она звала.
    Сви они који су пуцали у своје сународнике, браћу и сестре,  пуцали су у себе и сопствено поништење, зато Олга и каже да национализам нема места у рају, а тај рај, осим у људским душама, постоји још негде – тамо где је настао свет и његово порекло. Ако знамо да је све стварано из симбиозе: лепоте, чаролије и уметности, онда можемо и да све  то откривамо у себи и у другима.
    Сви, дакле носимо у себи цео бескрај раја, али су наши животи сувише кратки да би га у потпуности сагледали. Зато је и важна хармонија, да би се кроз њу повезали сви становници планете и очували ту лепоту у целини. Сваки је човек део рајског пејзажа, а сви људи заједно цела слика раја. У другима проналазимо оно што немамо, онај део који нас увећава за ново искуство и  ново сазнање. За тај се свет боре часни и мудри људи, што Олга Лалић, свакако јесте. И јесте свако ко је тај рај открио у себи и у другима и труди се да сагради што лепше мостове љубави и поштовања у  међуљудским релацијама.
     А да бисте, о било чему, писали или говорили, на било који начин сведочили то подразумева да  је свет о коме пишете, говорите, или о њему сведочите, дубоко проосећан и драматично или екстатично доживљен, најпре у дубинама сопственог бића, јер ту се мере све дубине и висине, ту су сва сажимања отелотворена,  а онда и у другима и у оном о чему пишете, сведочите, говорите. О ономе што показујете и приказујете у животу и свету уметности. Тада све оно што је добро, благородно, нежно и мудро не може да порази ниједна смрт.
    Када је Бог протеран из људског срца, прешао је у речи, каже Сања Домазет. А ту може бити стално настањен, зар не?
    А ако су речи: благонаклоне и топле;  енергичне  и убедљиво аргументоване; мисионарски мудре и довољно светле;  онда је то начин  да кроз књижевну представу стичемо увиде и мењамо свет.
    О свему томе сведочи и разноврсни и богати литерарни опус Олге Лалић Кровицки, кога увећава и обогаћује  нова књига поезије: “Причај ми о светлу...“ 6
______
1.    Олга  Лалић –  Кровицка (Олга Лалић –  Кроwicka) је рођена у
Шибенику (Хрватска). Дипломирала је сербокроатистику на катедри за славистику Јагеловског Универзитета у  Кракову (Пољска). Почасни је грађанин царског града Сирмиума (Сремска Митровица) од 2004. године,  лауреаткиња награде „Мисаоник“ за 2014. годину, и  још петнаест интернационалних књижевних награда.
Објавила је петнаест књига поезије, збирку драма и књигу бајки. Превела је четрдесет пет  књига са српског, хрватског, словеначког и македонског на пољски језик. Преводи и књижевна дела пољских
 аутора на српски, словеначки и хрватски језик.
Њена поезија и проза преведене су на више страних језика.
Бави се фотографијом, сликарством и ликовним решењима корица књига. Излагала је своје радове, на колективним изложбама, у Србији и Македонији.
Живи и ствара у Дукли, у Карпатима, (Пољска).
2. Издвојила сам по неколико непотпуних стихова из обе песме, како бих дочарала спонтани и дубоко емотиван тренутак породичне среће, који лебди у етру носталгије. Можда сам тако најбоље делове из ове две песме оставила у сенци.
Читаоци су ти који ће бирати оно што се њима највише допада. Без те могућности различитих увида и различитог интезитета доживљености, поезија би изгубила своју чаролију.
3. Цинтаре се односи на  музику која је се изводи на усној хармоници (Цинтаре - усна хармоника цинтарати - свирати Усну  хармонику... Далматинско нарјечје - Форум.хр.)
4. Олга Лалић Кровицка: „Народи прошлости“  –  Интервју,  Тачно-нет (Електронски часопис).
5. Олга Лалић Кровицка: „Душа словенска“  –   Интервју, Етна (Електронски часопис).
6. Олга Лалић Кровицка: „Причај ми о светлу“ , Збирка поезије у рукопису, друго, проширено издање.

 

Dodatkowe informacje