Takla Makan
W przejrzystych i najjaśniejszych oczach
w zakurzonym lustrze rozmówcy,
w miękkich lub szorstkich powiewach wiatru,
w gorącym lub zimnym piasku drapiącym twarz,
widzę, słyszę, czuję,
nieufność ludzi, którzy nie istnieją.
Ogarnięci niedowierzaniem,
wyśmiewa się z nas to, bez czego nie możemy,
coś piecze z góry, coś obraża z wysokości.
Pragnienie do prawdy nieomylnej ogarnia nas,
fatamorgana odurza,
paranoja przenika jednostki,
gdy okrążamy wszystkie strony oazy -
zbyt realne by iść w ich kierunku.
Wędrując po pustyni życia
rozczochrani nie patrzymy przed siebie.
Ale to nie to życie, w którym się żyje lub trwa,
Albo to, w którym nie da się oszukać przeznaczenie.
Wędrujemy przez pustynię,
do której wchodzi się tylko raz na zawsze.
Takla Makan
U neprimetnim ili najblistavijim očima
sabesednika u ogledalu prašine,
I u nežnim ili grubim udarcima vetra,
i na vrelom ili hladnom pesku koji grebe lice,
Vidim, čujem, osećam,
Nepoverenje ljudi koji ne postoje,
I sami poklopljeni nevericom,
Ruga nam se ono bez čega ne možemo,
Nešto peče odozgo, nešto vređa sa visine.
Žeđ za nepogrešivom istinom nas obuzima,
A fatamorgana opija,
Paranoja proždire pojedince,
Jer zaobilazimo sve stvarne oaze,
Jer su suviše stvarne da bi koračali prema njima.
I tako lutamo pustinjom života,
Raščupani i negledajući,
Ali ne onog života u kome se živi ili životari,
Već onog u kojem ne možeš prevariti sudbinu,
Lutamo pustinjom u koju uđeš i ne izađeš.
Ana Ilić je rođena 25.12.1995. u Vranju, živi u Vladičinom Hanu. Do svoje devete godine ni po čemu se nije razlikovala od ostale dece osim možda u vanrednim rezultatima koje je postizala u prvim godinama svog školovanja. Pored primetnog zamaranja ništa nije ukazivalo na sudbinu koja joj se ubrzano približavala. Imala je nepunih deset godina kada joj je na Dečijoj neurologiji u Beogradu, postavljena dijagnoza Fridrajhova ataksija. Retka, teška i podmukla bolest za koju nema leka, a lekovi za usporavanje progresije bolesti preskupi. Za kratko vreme dospeva do vezanosti za invalidska kolica, a niz ozbiljnih sekundarnih dijagnoza prate onu osnovnu: ozbiljna kardiomiopatija,, skeletni deformiteti, zamor, mišićna slabost, dijabetes... Po definiciji bolesti, mogući su problemi sa govorom, gutanjem, čulima vida, sluha. Intelekt ostaje netaknut, pa tako Ana nastavlja školovanje na visokom nivou i osnovnu školu završava odličnim uspehom i među najboljima u generaciji. Srednje obrazovanje, i pored čestog odsustvovanja zbog prirode bolesti, redovno nastavlja u lokalnoj gimnaziji, a svojim radom zaslužuje i pravo na učeničku stipendiju kojom sebi omogućava uspešnije školovanje i deo onih tinejdžerskih radosti koje su joj uskraćene što zbog bolesti, što zbog ostajanja bez posla njenih roditelja u surovoj tranziciji u državi koja ne prepoznaje probleme obolelih od retkih bolesti. Period kasnog detinjstva i prelaska u doba adolescencije, Ana provodi u svakodnevnoj borbi protiv opake bolesti onim što joj se jedino nudi - svakodnevnom fizikalnom terapijom i osmehom. U isto vreme pronalazi svoj dar i počinje da svoje misli i osećanja prenosi na papir, i oblikuje ih u tekstove i pesme. Kao da joj nisu dovoljni zdravstveni problemi sa kojima je suočena već je, životom na drugom spratu zgrade bez lifta, onemogućena da se samostalno uključi u život i nastavi školovanje. Kako bi ta svoja prava i želje ostvarila, otac je u rukama nosi niz i uz stepenište. Anina ličnost pleni, a njene pesme diraju duboko u dušu, terajući čitaoca da potraži odgovore na najvažnija životna pitanja.
Nagrade i priznanja:
Maj, 2012.
U organizaciji Kancelarije za mlade grada Vranja i Narodne biblioteke Vranje na književnom konkursu "Reči u boji", posvećenom promociji mladih, talentovanih stvaralaca iz Pčinjskog okruga u konkurenciji 55 pristiglih radova, u kategoriji poezije, pesma "Plavi zakloni" Ane Ilić osvojila je drugo mesto.
Avgust 2012.
"Plavi zakloni" su nakon konkursa ušli i u zbornik: "Iskre ljubavi" kojim je društvo "Dr Saša Božović" iz Beograda obležilo stogodišnjicu rođenja dr Saše Božović, ratnog lekara, velikog humaniste i zapaženog pisca, autora "Tebi moja Dolores".
Oktobar 2012.
Pesma "Sama" je u konkurenciji 4500 pesama i gotovo hiljadu i po pesnika na međunarodnom književnom konkursu "Između dva sveta", a u organizaciji Udruženja književnika "Branko Miljković", Niš - pronašla mesto među 214 nagrađenih i objavljena je u istoimenom zborniku radova.
Oktobar 2012.
Do sada neobjavljivana pesma "Istina" Ane Ilić objavljena je u zborniku "Poetsko ćoše", nakon konkursa organizovanog od strane beogradskih pisaca a u kategoriji đačkih radova.
Februar 2013.
U sklopu aktivnosti koje je Nacionalna organizacija za retke bolesti Srbije organizovala 2013. za Dan retkih bolesti, 27. februara na Velikoj sceni Pozorišta Atelje 212 održano je književno veče sa Anom Ilić. Anine stihove govorili su: Ivana Kuzmanović, pisac, Ivana Dimić, dramaturg, upravnica Pozorišta Atelje 212, kao i glumci: Milan-Caci Mihailović, Ivan Jevtović, Nenad Ćirić, Jakov Jevtović, Tanja Petrović i Vladislav Mihailović. Za doprinos širenju svesti o retkim bolestima, od strane Nacionalne organizacije za retke bolesti Srbije, Ani je uručena Zahvalnica.
Mart 2013.
Neobjavljivana pesma „Zvuci obnove“ objavljena je u zborniku "Osmeh život krasi" nakon istoimenog međunarodnog pesničkog konkursa u organizaciji Niškog pesničkog kruga.
Danas Ana nastavlja da piše i da se bori protiv Fridrajhove ataksije. Jedna je od tek nekoliko obolelih u Srbiji od ove bolesti.
E-mail:
Kontakt:
Ana Ilić
Ratka Pavlovića 6/11
17510 Vladičin Han, Serbia