Strona wykorzystuje pliki cookies, jeśli wyrażasz zgodę na używanie cookies, zostaną one zapisane w pamięci twojej przeglądarki. W przypadku nie wyrażenia zgody nie jesteśmy w stanie zagwarantować pełnej funkcjonalności strony!

MILIJAN DESPOTOVIĆ: Recenzija zbirke pjesama Jagode Kljaić „Otjerane ptice“

POČELO  I  RASPLET  ZAGONETNOG

            „Otjerane ptice“ Jagode Kljaić molitva su da se uvek setimo                           
                              istinske prirode, a to je ljubav i sreća


    Poezija ima moć dijaloga i o onom što je nesaopštivo jer njen misaoni  put vodi ka doživljaju alijenirajuće stvarnosti. Svaka reč pesničkog jezika može biti poseban subjekt, učesnik u dijalogu i ona je, u krajnjem, sa stanovišta saznanja, manifestacija „duha ozbiljnosti“.
     Ume poezija da „Otjerane ptice“ zadrži na žici vremena voljom pesnika, kako to čini Jagoda Kljaić koja se druži „s polubogovima“ sa kojima razgovara „preko gloksinija“ poezije. Treba biti i činiti, ono što je u poeziji svojevrsna filozofija akcije kojoj teži ova pesnikinja u svom sistemu pevanja. Ona nastoji da sistem sažme u mali broj reči, koje sabijene vode ka velikom prasku i nadi da će oni nepoljubljeni „razaznati šapat“ koji implicira emotivna iskrenost.

    Kljaićeva je pesnikinja koja svojom stihologijom oslobađa biće samoće, ona to zatvoreno stanje ne priznaje („Ni zabunom“) jer „samoća oslobađa/ (samo) kad nitko ne čeka“. Čekanje se uvek kvalifikuje da ugrozi samoću jer, „dovoljna je pregršt kao mjera zadovoljstva“. Iz te pregršti promiče ljubav, inače nedostižan ideal, ali njemu uporno treba težiti. Čini to i ova pesnikinja pitajući se stalno „koji je to put do vrha sebe“. Ne dvoumi da je ono što treba zapisati njena priča koju samo ona razume i koju valja poštovati. Jer, kako kaže Don Miguel Ruis:
    „Poštovanje je jedan od najuzvišenijih izraza ljubavi“ a ljubav među ljudima, tamo gde ljudi ima, i razuma među njima, stalno opominje na prolaznost i oročeno vreme bivstva ma koliko ono bilo dobrota ili zlo jer, čovek je „rođenjem siguran/ da će (...) prah postati“. Onda je potrebno da se čovek, a to je za sada uspela samo poezija, oslobodi neopravdane subjektivnosti.

 

    Jagoda Kljaić je vernik poezije, ona veruje u njenu ulogu osvešćenja i stremljenja ka povratku našem počelu i raspletu zagonetnosti života. To je, na neki način, unutrašnja „pobuna uma“ jer:

Uspomene se moraju živjeti one se ne smiju prespavati zar nije dovoljno   bogatstvo stvarnosti i jave.

    U liku ove pesnikinje i filozof i esejista imaju relevantnog sagovornika. „Umesto totalnog otkrića, koje je nedostižno, ona uživa u potrazi, svesna da će biti uvek novih i obnovljivih  saznanja“.1 Bliži joj je esejista koji, poput pesnikinje, osluškuje neočekivano, dok na terazijama vremena meri „radost prepolovljenih glisti“. Zabrinutost otvara dilemu „na koju stranu“ krenuti. Ništa stvarno, nema više ni starih terazija, ove pokazuju sumnjive mere, počev od slobode, do ishrane, čak je i smrt dovedena u sumnju, neko se i sa njom poigrava, sve je „nagonski krenulo unatraške“.
     Život naš čine „pokušaji“, kazuje nam pesnikinja Kljaić u svom skladnom pevanju iz našeg i drugih vremena, svesna da je to i dimnjak čiji „plamen guta naše riječi“. Stoga ona bira one stamene koji će večno očuvati temu njenog pevanja i promišljanja dok se svi „kližemo niz krov“ prolaznosti, svesni da je sve manje nas koji će oplakati „posljednji izlazak kroz vrata“. A život, u krajnjem, kao i umetnost, čine autonomne vrednosti, nekad i skrajnute, nekad one prođu mimo sebe, ali sve dođe na svoje mesto. Koliko se za njega bori pesnik toliko i njegova poezija, poput  ovih, prividno „Otjeranih ptica“ koje poriču status izmaknuća, one su tu, lepetom vrhune u jeziku i njegovoj budućnosti. Ni onaj teški „treći hitac“ ne može da porekne iste glasovne mogućnosti u kojima se sporimo jer lovimo sopstvenu senku. Kako je podeliti a kako iz nesigurnosti preći u drugi oblik? Sve su to pitanja, uz sijaset mnogih drugih, koja natkriljuju krila nade jer i „nesigurnost poduprta nadom / oslonac je danu očekivanja: („Isparana iz kalendara“).
    Jagoda Kljaić veruje u ljubav, ona je nije prva otkrila ali, to otkriće brani svojom kožom: „Nije ista koža ispod svake haljine“. „Ljubav nije koncept; ljubav je delovanje. Ljubav na delu može stvoriti jedino sreću. Strah na delu može stvoriti samo patnju. Jedini način da steknete moć, jeste da praktikujete ljubav. Za ljubav vam nije potrebno ni objašnjenje ni opravdanje; samo treba da je sprovodite u praksi. Praksom se postiže savršenstvo.“2     Ljubav je emotivna knjiga za kojom imamo svakodnevnu potrebu. To ni ova pesnikinja ne krije:

Želim biti tvoja knjiga
s kojom se cijeli život sudaraš u pokušaju ispisivanja
znanog ti a još nenaučenog slova
što sa vrha jagodica
razularenih prstiju hvatača misli nadire
....................................................
knjigu u kojoj ti preuzvišeno i nadmoćno
samotno živiš samujući sa mnom

    Sasvim metaforično, Kljaićeva je ljubav pesnikova, ona mu se i obraća sa molbom: „Primi me, pjesniče, u svoju Riječ“, a ta reč prepuna je Nje same, Nje koja želi da i On bude samo njen stih. Zašto stih? Zato što ljubav može da izgori, da splasne, ali „slova  ne  gore“.
    I na kraju, otkrivamo da su „otjerane ptice“, koje su imenoslovile ovu knjigu (a naučile su da pišu), ptice njenih grudi, sa tih visoravni „su poletjele“. To su ptice gnezdilice, koje žale: „On nas je otjerao.“ Sad one kljunovima pišu iz novih nežnosti i „nema tu nikakve enigme, jednostavan rebus“ koji je ova pesnikinja umetnički dobro rešila bez mnogo patetike, uprkos brojnih metafora ali i perceptivnih slika.
    Raširena krila ove pesnikinje – ptice jesu topao poetsko-estetski zagrljaj, ali i molitva da se uvek setimo istinske prirode, a to je ljubav i sreća. Ova poezija te vrednosti slavi bezuslovno.


U Požegi,
1. februara 2016.                                                                        

Milijan  Despotović                                           
_______________


1) Sreten Marić: „Proplanci eseja“, Nolit, Beograd, 1979. str. 36
2) Don Miguel Ruis: „Moć ljubavi“, Mono i Manjana, Beograd, 2004. str. 59

Dodatkowe informacje