Strona wykorzystuje pliki cookies, jeśli wyrażasz zgodę na używanie cookies, zostaną one zapisane w pamięci twojej przeglądarki. W przypadku nie wyrażenia zgody nie jesteśmy w stanie zagwarantować pełnej funkcjonalności strony!

TRAGANJE ZA METAFORAMA DOBROTE Olga Lalić Krowicka: „Mrvice vremena u prostranstvu”

Nije poeziju moguće odvojiti od iskustva, od prostora koji se baštini, od momenata ali ni udesa vremena i ljudi. Čak i kad bi to poku{ali stvarnosti pulsiraju sa punom moći govora, kao da besede lekcije iz koje je, očito, nemoguće bilo šta odložiti pred pogibelji vremena i one, često svedene u mrvice narastaju svojim otvaranjem i reflektuju se percepcijama horizonta poezije.

Pesnikinja Olga Lalić Krowicka,1 je takve „Mrvice vremena u prostranstvu“2 sabrala u knjigu istovetnog naslova koju čini izbor iz njene poezije i koja je, ne bez razloga posvećena njenom „didi Vladimiru Laliću“.3 Knjigu otvara ciklus „Balkanski krajevi i počeci’, pevajući o prostoru na kome je igralo bratsko „kolo – na krateru vulkana“ jer, njegova lava se otvara vekovima sa istim ciljem i na isti način: na nebu se pomeraju sveti da bi „zašumio let (...) prokletih“. Sve drugo je scenario, nekad i balkanski naivizam da je sve počelo danas i da treba ostaviti svoje kolo i preći u drugo, ono đavolje. Tako se završio i prvi milenijum4 koga su opterećivali, očito, uzaludni uvidi i pretpostavke poezije da traje „ubistvo (Balkana) s predumišljajem“. U popisu imena ispisivanih suzom maternjom i srcem maternjeg jezika jer, jezik je izašao iz krvi ne iz magičnih verovanja (preveravanja, katkad) stradao je na{ narod ma kako se neki njegovi delovi nesrećno zivkali u rodoslovnoj nepreglednosti. Uostalom ka jednosti vode i očiglednosti negde imena, negde prezimena, a jezik uvek. Ako se svi oni premetnu u ptice, da li će biti ptice ili ne{što preimenovano? Ovoj priči nema kraja, ima korena koji nikad ne izneverava i stalno nas nagoni da progledamo na „zatvorene oči“ kako bi sačuvali bar „uspomene prognanih“. Olgine pesničke slike rata (ratova) pokušavaju da gladni „organizam svijeta“ nahrane bubicama istine i istine bi}a, pa njene retoričke figure odbacuju onu prljavu stranu sna: „Druga strana sna je borbena.“ Ova poezija veruje u neprikosnovenost identiteta ali realnost života, očito, ne veruje sebi, zato što je realnost izneverila društvene i prirodne evolucije. Ostale su mrvice, za njih se vredi poetički boriti protiv projekta „nasilja i ljudske patnje“ za šta se na kraju „okrive“ mrvice.

U pesmama Olge Lalić Krowicke, istina je smeštena u jeziku, da se ne zaboravi, ona odbacuje zlom samoproizvodeće istine, takve istine idu sa sobom kući jer svirepost ne napušta, u krajwem, dušu svirepog. Ako je ne otvori na vreme eksplodiraće, u prenosnom značenju, u svom koreništu. Mnogi su zato poneli kući svoj plod, smrt, iz 1999. I „teatar krvi“ može da počne sa predstavama, čija je završnica u stihovima: „Voz je eksplodirao/ ispred kapije raja.“ Dakle, „vino se u paklu pije.“ Svet je scena, globalni okvir ali sa energijom koja treba da odagna „strah siromaŠtva, egzodus i zebnju“. Vreme u kome se taj isti svet oličio onom kobnom brojkom,5 mora računati i na kobne udese:

U svaki ugao svijeta
stižu crne zastave....
Sakrivena ispod stola.
Šaljem im pozdrave.

Bolno je što su ti duhovni pozdravi poneti sa „srušenih temeqa hramova“, zapaljenih škola, obdaništa, mostova porinutih u reke... Besmislen je i nemoguć svet koji ruši mostove povratka sebi i ne haje za „puževe kućice“ (novi ciklus). Ali, mora se „podneti užas i gnusnost i bes i protest i grozota i drhtanje, Podneti da celo čovečanstvo juri u tamnu ništavnost (...). Užasno je ovo pitanje: Kako to da su sve ove nepravde koje se danas zbivaju, dopuštene?“6

Pesnikinja duhovno prebiva tamo, u porodičnom krugu koji se ne može iskidati metaforama agonizma i žrtvenih kriza. Porodica je „priča u kružnici“, a tu su majka, otac, dida... Vatru na ognjištima našim tarkaju i sećanja i potomci, tamo je majčina priča „o prošlim zvjezdama“, otac čija se dobrota i muka svele u tri reči: „Otac me voli.“ Dirljiva je antropološka poruka didu Vladimiru koja na ispit stavlja i verovanje u onostrano, u preobraćenu molitvenost i prolaznu materijalnost:

Zašto – nam je bilo dobro zajedno
zašto – no}u me ne posjećuješ
svi me posjećuju
a ti nikad
misliš dide da Boga nema?

Ovde se pesnički jezik Olge Lalić} Krowicke uspostavio kao entitet koji ukida odsutnost, metafora budnog je miljkovićevski pomerila biološke uslovljenosti.

Ciklus „Karta za zumbuland“ je nastavak obraćanja svetu i ljudima jer „kad svijet posjeti zlo“, onda oni putuju „sa glavom u oblacima“ ne znajući gde im je kuća, ne razumeju jedan drugog u psihozama o kojima se ovde govori sa dosta ironije jer stih je, često u službi pomeranja značenja. Logika kao ozančilac kakvog čuda koje se otelo zakonitostima, postala je „tabakera“ (novi ciklus) koju je „gomila izgazila“.
Pesnik je praotac reči a nebeske ključeve ljubavi dobija od boga Amora koga prepoznaje iza „obasjanih oblaka“ ka kojima metaforično hodi i Olga Lalić Krowicka (revnosna da ljubav oslobodi u svakom prostoru, pa čak i na adresi „na kojoj (...) nikad niko nije stanovao,/ osim ma{ta i nekoliko mrava“. Ona veruje da „jobovske trpnje“ su svi odgo-vori postavljeni i dobijeni na „kamenu pitanja“ u kome se detektuje mnogo čega što se može nazvati samopreispitivanje.

„Štikla i epicentar“ su ciklus onih „mrvica“ koje kao refleksije pesnikinja ciljano usmerava u poetički tok, tražeći novi smisao života, kako bi stvarnost, lice, razbila u metonimijske detalje i objasnila kako nekom, na primer, može „uručiti drvo sa slike Van Goga“. Olga pokušava tako da u tišini misli na|e filozofski epicentar i da u njegovoj estetičkoj dimenziji smisla pravilno rasporedi svo duhovno bogatstvo, prozrači sve nas i pokaže da nikada ne bledi „nada (...) gomile“. Na tom filozofskom tlu postanka čvrsto stoje „Isus i ona“ (novi ciklus), i dele bol .7 Tako se rodila poezija koja je vazda praznila „oružane ruke“ jer one imaju odveć previše posla da sveopštom ljubavlju šire principe dobra.

Negde na početku ovog izbora8 pesnikinja je pevaju}i o duhu nihilizma osudila zloupotrebu znanja i tehnike u oslobađanju mirisa osiromašenog uranijuma, evo je ovde (ciklus „Zumbul i mizantrop“) da u simulaciji zumbula kao simbola života pokaže ono o čemu sve vreme poetičkom podvlakom čini kredo ovog izbora a to je san, njegov mir ili košmar:

Kad sam mrtva – ne spavam
kad sam `iva – spavam.

Iza „Romantike saputnika“ krije se „Srčana odiseja“ (dva nova ciklusa) o živoj istoriji umetnosti koja treba da poništi svako osporavanja života. Otvarajući poruke poezije setih se stihova Bogdana Radulovića, pročitanih negde sedamdesetih godina prošlog veka koji je opčinjen poetikom Ivana Gorana Kovačića pevao: „Kada bi svi vojnici svijeta bili pjesnici, ovo bi bio najljepši svijet na svijetu. „Nažalost, nisu ni pjesnici uspeli da zaustave priliv zla, ali pesnici neće nikad odustati tragati za metaforama dobra, da kao {to to kaže Olga Lalić Krowicka budu u „vlastitoj stvarnosti riječi“. Njena istrajnost je pesnički manifest koga ispisuju „Suze boga“ (novi ciklus). Čovek, (ne)čovek, ignoriše Sizifov kamen koga su otkrili oboženi pesnici, sve do trenutka dok ga njemu ne natovare na leđa. Vrativši se svom narodu, korenu bele rase9 pesnikinja vidi da „sudbina Srbinova je uzdrmano nebo“. Konačno, kaže Olga Lalić Krowicka, treba vaskrsnuti „zlatnu zemlju“, kuglu zemnu jer, ne može se živeti od „same molitve“, ali i ova poetska molitva ide ka tom produhovljenom stvaralaštvu u kome ćemo se osloboditi od „lovaca tuđih snova“, onih oni svoje snove nemaju, kojih su se sami odrekli.

Konačno, „Postoji toliko riječi“ (završni ciklus ove knjige) koje su stvaralački žive i treba ih pronaći „u pošumljenom svijetu slova“. Iz tog svijeta gradinari Olga Lalić Krowicka pesnikinja koja sada poljskoj poeziji donosi ono što baštini u bogatoj kulturi svog srpskog naroda, radeći tako i kao pesnik i kao prevodilac na povezivanju ljudi od duha u prožimanju dvaju kultura. Ono što je datum u kwizi „Mrvice vremena u prostranstvu“, jeste poetički povratak kući i jeziku kome je svaka „mrvica“ uvek dobro došla.


Milijan Despotović

U Požegi,
22. februara 2014.

_________________
1) Olga Lalić Krowicka (Šibenik, 1980), pise savremenu i haiku poeziju, kratke priče, drame i književnu kritiku na srpskom i poqskom jeziku, objavila osam knjiga. Živi u poljskom gradu Dukla.
2) Olga Lalić Krowicka: „Mrvice vremena u prostranstvu”, Balkansko knjizevno drustvo i Balkanski književni glasnik, Beograd, 2011.
3) Dida – ikavski deda.
4) Ako one ranije zaboravimo jer, Srpski narod ima u pam}ewu svoj kalendar od pre sedam i po hiljada godina.
5) Vaqda brojci 19 – devetanest nepomenika.
6) Bela Hamvaš: „Silentium“, IP Beograd, Zrenjanin, 1994, str. 17.
7) Pesnik Tin Ujević kaže: „Nisam li pjesnik, ja sam barem patnik i katkad su mi drage moje rane.“
8) Knjiga „Mrvice vremena u prostranstvu" je izbor iz pesničkih zbirki Olge Lalić Krowicke koje su ranije objavljene na poljskom jeziku: „Dzisiaj przyjdzie w brayowym“; Niepokoje niepokoju“ i Gdy wybuchnie mina“.
9) Ako je Bog stvarao narod ili je on agnostičkog porekla, svejedno, on nije znao za nacije, nacije su čovekolika izmišljotina, on je stvarao rase, ljude pripodobljavao prostoru, prostranstvu gde će prebivati.

Dodatkowe informacje