Strona wykorzystuje pliki cookies, jeśli wyrażasz zgodę na używanie cookies, zostaną one zapisane w pamięci twojej przeglądarki. W przypadku nie wyrażenia zgody nie jesteśmy w stanie zagwarantować pełnej funkcjonalności strony!

ВЕРИЦА ТАДИЋ - ВАСКРСАВАЊЕ ВРЛИНЕ (Олга Лалић Кровицка “Христос у Цариграду на путу за Рим“, Свитак, Пожега, 2016)

  Увек сам се питала да ли је имагинација део неке непознате, далеке стварности, до које маштом и интуитивном визијом само ретки допиру. Измаштано је само за људе наше планете измишљено, у несагледивом бескрају свемира, то је део неке реалности, за нас, у целини, недокучиве.

           Царство имагинативног, у којем живи раскошан и тајанствен свет метафизике, је наша најистинитија истина, јер до ње долазимо сопственим ангажманом, следећи путеве знања и просветљења.

        Чуда су зато и могућа, јер сваки човек који трага за својим идентитетом, већим од онога који спознаје у овоземаљској суштини живота, оним идентитетом који нас увећава до ванпланетарне постојаности, може и да открије чуда и феномене. И сам да узрасте до магичне висине и потпуно друге димензије појавности. Зато што се тада његов лични космос спаја са делом безграничне свепостојаности и упливава у океан бескраја.

           Ширећи координате личног космоса ка безграничју свекосмичких дестинација, сваки појединац бира свој пут, и оно што на том путу открије одређује суштину његовог живота.

       Олга Лалић Кровицка1, у својој новој књизи „Христос у Цариграду на путу за Рим“ , 2 потврђује да и у сто пута испричаној причи можемо открити неки нови извор који обогаћује наша сазнања и, истовремено, додати неки свој садржај дочаран сопственом визијом и   одуховљен сопственим искуством.

              Можемо, дакле, створити неки нови свет у проширеном простору и овалоплотити неке догађаје у ванвременим тренуцима, оним тренуцима и оном простору које из сопствених представа изнедравамо.

            Користећи познату историјску сцену на којој ће своје улоге поново одиграти познати протагонисти, Кровицка имагинативним увидом осмишљава нове односе међу њима, домаштава другачију реалност, другим речима тражи путеве за рађање нове истине, у којој ће кроз љубав васкрснути све оно што је најлепше и најбоље у људима.

            То, у ствари, значи да истина има онолико колико их откријемо или створимо у личном космосу.

               Цариградску сцену, на којој су се вековима смењивале историјске, религиозне и митске представе, Олга бира за први чин драме. Радњу драме смешта у 415. годину, када по наредби цара Теодосија II 3 почиње обнова храма, на чијим ће се темељима, у току Јустинијанове владавине, изградити Аја Софија.4

                Лајтмотив Олгине драмске приповести је преображај у људским животима и судбинама, након откривања извора божанске љубави у души и срцу. А откривање божанске љубави, за Хришћане је најважнија истина.

             Знамо да је Бог прво створио реч, а из ње и све остало.

                Кровицка је Божију реч приказала кроз звезде, које у великом потопу падају на Цариград. И није чудо што се Божија реч расипа кроз мноштво звезда, јер је то СВЕТА РЕЧ, која је почетак свих почетака, а у њу могу да стану све остале речи и цело постојање, сви светови и сви животи. Зато се и може појавити у много облика.

              У потопу цар Теодосије види Божји знак. Он зна тајну, коју су цареви један другом поверавали, да градске бедеме чува, СВЕТА ВОДА. И да су потоци кише, који лију са неба, знак Божје милости. То сведоче и звезде које са кишом падају на Цариград.

                За уплашене и превише узнемирене житеље Цариграда потоп је велика опасност. У њима страх режира представе о уништењу света.

             Немогуће је свим поданицима објаснити суштину тајне и ослободити их страха, зато што се суштина тајне открива личним искуством.

             Ко жели да препозна Божански знак, до тог сазнања треба да дође сопственим просветљењем. Да сам осети и препозна Божанску лепоту у себи. И да се љубављу уздиже до небеских висина.

                Такве људе цар препознаје у неким својим најближим сарадницима. Да би изабрао оне најоданије и христољубљу наjпосвећеније, за будућу мисију, консултује се са теолозима, слугама, астролозима и филозофима. И баш ће на том саветодавном скупу евоулирати царев однос према људима из најближег окружења.

                Олга је то најсликовитије приказала кроз лик слушкиње Елене, којој сада цар не дозвољава да му љуби длан и да клечи пред њим, љубећи му стопала. Он ће сада клекнути пред Елену и загрлити је као неког себи равног. Тим чином ће показати да сви људи треба да буду равноправни и да се поштују и воле, да нико никог не угњетава, нити понижава, на било који начин. Сви они сада имају исти циљ: да буду посвећени Христу и да шире његову љубав, по целом свету. А да би неко могао да шири љубав, он мора, најпре, да је осети и препозна у себи.

              Елени ће цар поверити мисионарски задатак, зато што је у њој препознао то светло љубави. Понудиће јој и велико богатство, али ће она одбити да поклон прими. Понеће само, у џепу избледеле хаљине, звезду у којој живи и дише Христова љубав. А Христ је Спаситељ и највеће земљско и небеско благо, он ће је чувати и волети, као што воли све људе на свету, јер он је ЉУБАВ, већа од свих небеских и земаљских љубави.

                И царев астролог ће своје звезде поклонити Елени. Он сведочи цару о Елениној чистој и племенитој души. И као доказ наводи чињеницу да је и њега најсветлијим осећањима просветлила.

                Но, Елена, која је пошла да тражи Христа, враћа се у Цариград, после неколико сати са странцем. А кад је цар зачуђен пита зашто се тако брзо вратила, и зашто је престала да тражи Христа, она му одговара да га је пронашла. И да није потребно никуда ићи, Христ је ту, у Цариграду.

            Христ је, у ствари, у срцима и души људи. И само се ту може наћи. О томе Елена сведочи доживљајима из сопственог искуства и личним препородом.

                Како другачије објаснити чињеницу да је њој, сада преображеној у Теодору, управо онИсус Христ, у сусрет послао Илију. Спојио је две половине које су се вековима тражиле и омогућио им да једно другом постану дом.

               У томе и јесте та чаролија живота и истине да је свако спозна кроз себе, зато су сви људи различити и свако на свој начин стиже до истине. Истина и животи зато имају много лица као што бог има лица свих људи.

               На овом месту ваља се потсетити легенде о цару Авгару Едеском, који је послао свог сликара Ананија у Палестину, да нацрта Христов портрет.

                Видевши Исуса у гомили народа, Ананије је узалуд покушавао да нацрта Исусов портрет на платну, јер се Исусово лице сваког часа мењало.

           „Христос нема један изглед, Он личи на сваког човека“ – овако је сликар покушао да објасни цару зашто није успео да нацрта Спаситеља.5 Владика Николај Велимировић, каже да нам ова легенда говори о многоликом Христу, а то значи да је Исус Христос Свечовек.  

                Драмски колоплет ликова и догађаја Кровицка динамизује кроз покретне сцене. Радња се одвија на више сцена, а сиже драме сведен је на три чина.

                На скоро свим сценама јасно су профилисани ликови.

               Изузетак је Сцена два, у првом чину, на којој ће бивша слушкиња доживети свој преображај и транзицију из лика Елена у лик Теодора. Њена транзиција у нови лик и судбински сусрет са Илијом, више су у езотеријској магли, што би се могло протумачити и као намера списатељице да свему томе дâ мистични, загонетан и, у крајњој линији, необјашњиви карактер феномена. А феномени и чуда нису објашњиви, јер су повезани са надреалном стварношћу. Заправо, из ње происходе.

                Транзиција Елене у Теодору, у принципу, може се свести на проширену метафору, која упућује на најпозитивније промене и преображаје личности, инициране екстатичним узлетом у светлост и светост Богооткровења.

                 Да ли је намера ауторке да то тако баш буде, или можда недостаје још понеки убедљивији аргумент о начину преображаја, на читаоцима и критици је да процене.

                 Ако пратимо унутрашњи ток драме, у коме је набитније то како се осећа и разуме суштина хришћанске религије, која је у основи свеколика љубав, онда се могу и занемарити све те магловите и недовољно изнијансиране слике.

              Кровицка нас, заправо, усмерава на најбитнији ток драме – ток преображаја, који оплемењије људске душе.

               Није небитно и то како су се Теодора и Илија препознали, у бивству кроз раније животе, но то је само симболични увод у заједнички живот, у коме ће једно другом постати дом.

             Љубав се и не може објаснити речима, то је надприродни феномен који надраста ареал логичне реалности. Ванземаљска је и неописива. Екстаза љубавног заноса је и посебна врста обожења, то јест, поистовећивања са божанском природом, јер се тада оплемењује цело људско биће и допире до исконске чистоте и божанске лепоте, пред којом пуца ускогруди обруч егоизма и саможивих порива. Рађа се хуманистички осећај према другом бићу и изнедравају се добра дела.

               У Теодорином и Илијином дому родиће се Константин, Јована и Јован. Они ће наставити мисионарски пут, који су започели њихови родитељи.

               Дакле, Теодора није срела Христа, како би се то из наслова књиге могло закључити, она га је препознала у себи. Пронашла га је кроз љубав.

             И то је та најистинитија истина до које сами долазимо. Свако треба кроз своју визију да пронађе најбитнија места у себи.

               Теодора и Илија спавају у маслињаку, и као што рекох, једно су другом дом. Овде је акценат на унутрашњој лепоти и снази која изнедрава топлину, нежност, радост, а спољни декор је потпуно занемарљив.

                 Претпостављам да је баш из тог разлога Кровицка за главног протагонисту одабрала ЉУБАВ.

                   Цар Теодосије II омиљена је историјска личност и због тога што је дозволио двема најбитнијим женама, у свом животу: сестри Пулхерији6 и супрузи Евдокији да га саветују и активно учествују у власти, што се веома позитивно одразило на његову дугогодишњу владавину, упркос великом и врло иопасном ривалвству између ове две знамените жене, које се завршило неславно – Евдокојиним прогонством. 7

                Овај благоугодни, изузетно образован и дубоко религиозан цар, уз своје државничке обавезе, проучавао је и природне науке.

               Велику страст према књижевности исказивао је и тиме што је сам преписивао многе књиге и украшавао их, па му је уз царску титулу додато и име Теодосије „Калиграф“.

                Рекла бих да су све ове чињенице биле битне одреднице за инспиративну драму Кровицке. И разлог зашто је радњу везала за тај историјски период.

                Кроз овакву личност најбоље се осликава васкрсавање есенцијалних људских врлина: племенит, осећајан и саосећајан однос према сваком људском бићу, изражен високим степеном разумевања и емпатије. То је приоритет у међуљудским односима. Ниједног појединца, ма колико успешан и моћан био, не одређује само место и положај у државној хијерархији. Одређују га, пре свега, димензије људскости.

           За религиозне људе Бог је, поред много облика у којима се обзнањује, и велико пристаниште душа, са кога се на сваки пут креће. На то се пристаниште сваки човек, после свих путовања, враћа.

               Пловидба изван тог пристаништа је оно што је наш живот и на шта можемо да утичемо. Од тога кога ћемо на тим пловидбама срести и шта ћемо изабрати за свој животни смисао, зависи да ли ћемо бити привремени пролазници, или ћемо стећи довољно мудрости и знања да кренемо у нове пловидбе.

                 А нова пловидба у драми Кровицке је пут који следе Константин Јована и Јован, и који ће следити будућа поколења, са упаљеном бакљом свељубави. Само се на таквом путу може успоставити дијалог између човека и Бога, између земље и неба.

                Метафорично је списатељица повезала Цариград и Рим светом водом која је штитила бедеме Цариграда и која се преноси у Рим да штити и римске бедеме. Није у питању само та симболика, већ и идеја и жеља Констатинова да се уједини Источно и Западно царство.

                Бог је недељив, дезинтеграле су га и раслојиле поделе на две вероисповести. Православна и Католичка црква су, како истичу теолози, сада два различита плућна крила у заједничком телу.

           Оличен у истородности једноимене религије Богоспаситељ може бити присутан у људским животима свим својим бићем. Уједињени у једну породицу, људи ће мање бити странци једни другима.

                „Пићемо воду из оба источника, а једним именом ће се звати хришћанска љубав“ – каже брату и сестри Константин.

                 И, коначно, у Риму, док су пили свету воду са источника, појављује се Исус Христос, али, наравно, не као препознатљив лик, него кроз шум ветра у зеленом лишћу.

                  Константин, усхићено, тумачи брату и сестри тај чин Богообзнане:

           „Зелено дрвеће се њише онда када струјања воде испод земље и мора из римског источника крену према цариградском источнику и узајамно“.

                Верујем да ће се сваком читаоцу у свест дубоко урезатиКонстантинова тврдња: „Љубав Христову носе дјеца, јер су чиста као анђели. Анђели иду према небу онда када су угрожени од људске руке.“

             После ове реченице намеће се питање: Да ли је људски род узурпирао, осим овоземаљских и небеске просторе?

           Утешно нас, на крају драме Кровицка обавештава да су у Христовом гласу Константин, Јована и Јован препознали гласове својих родитеља. И тако је дијалог између неба и земље, поново, успостављен.

__________________

1. Олга Лалић Кровицка је рођена у Шибенику (Хрватска). Дипломирала је сербокроатистику на катедри за славистику Јагеловског Универзитета у Кракову (Пољска). Почасни је грађанин царског града Сирмиума (Сремска Митровица) од 2004. године, лауреаткиња награде „Мисаоник“ за 2014. годину, и још петнаест интернационалних књижевних награда. Објавила је петнаест књига поезије, збирку драма и књигу бајки. Превела је четрдесет пет књига са српског, хрватског, словеначког и македонског на пољски језик. Преводи и књижевна дела пољских аутора на српски, словеначки и хрватски језик. Њена поезија и проза преведене су на више страних језика. Бави се фотографијом, сликарством и ликовним решењима корица књига. Излагала је своје радове, на колективним изложбама, у Србији и Македонији. Живи и ствара у Дукли, у Карпатима, (Пољска).

2. Олга Лалић Кровицка „Христос у Цариграду на путу за Рим“( драма), Свитак, Пожега, 2016.

3.Византијски цар Флавије Теодосије(Flavius Theodosius), познатији каоТеодосије II (408-450), оснивач је Цариградског универзитета (425 године). Друго његово значајно дело је кодификација римског права (438 године), оличена у Теодосијевом законику (Codex Theodosianus).

4. Православна базилика, коју је саградио Теодосије II , изгорела је током побуне „Ника“ 532 године. Цар Јустинијан (527-565), је на њеним темељима, подигао цркву Аја Софија (Света Мудрост) и у њој су се крунисали византијски владари. Била је седиште Васељенског патријарха, од времена изградње 537 па све до1453. године, изузев периода од 1204-1261 када је претворена у католичку цркву. Од 1453-1931 била је џамија, а данас је музеј, у Истанбулу.

5. Када је Исус је приметио сликара који, стално покушава, и никако не успева да ухвати одраз његовог лица и нацрта га, пришао је сликару, узео од њега платно и положио Своје Лице на њега. По опису Владике Николаја Велимировића, тај лик, иначе, и данас познат, је врло јасан и  показује изразиту мушку снагу и лепоту. Други Христов лик, о коме, такође, пише Владика Николај Велимировић, у својој књизи „Син Божији и Син човечији наш Спаситељ“ (Светигора, Цетиње, 2001, стр.152-153) је онај који је света Вероника добила, када је својом марамом обрисала знојаво лице Спаситеља, који је измучен и израњављен корачао улицом Via Dolorosa, носећи огромам крст, на коме ће га Римљани разапети, на брду званом Голгота. И овај Исусов лик, који је нежнији и женственији, како га описује Владика Николај, сачуван је и познат и може се видети у цркви на иконама.

   6. Теодосијева сестра Елија Пулхерија (Aelia Pulcheria), (399- 453), иако само две године старија од њега, у великој мери је утицала на његово образовање. Као ватрена и строга хришћанка, усвојила је монашки начин живота и увела га у дворску свакодневицу. Саградила је чувену цркву Свете Богородице у Влахерни, у Цариграду. Предање каже да је у име завета према Богу (да ће остати девица до краја живота) саградила у саборној цркви трпезу од злата и драгог камења. Као велики познавалац грчког и латинског језика, водила је обимну преписку и у својим рукама држала све конце управљања царством. Иницирала је и сазивање Трећег и Четвртог васељенског сабора за решавање важних верских питања.

7. Теодосијева супруга Атенаида-Евдокија (401-460), била је ћерка угледног софисте и филозофа Леонтија из Атине. После крштења променила је име Атенаида (Athenais) у Елија Евдокија (Aelia Eudocia). Била је занимљив спој паганства и хришћанства. Писала је стихове како верског, тако и световног карактера. Тако је, на пример, стиховима хомерског метра приказала извесне епизоде из живота Исуса Христа. Историчари је описују као, изузетно, лепу и веома образовану личност и приписују јој велике заслуге за оснивање Цариградског универзитета. Подизала је храмове и добротворне установе у Светој земљи, у коју је ишла на ходочашће, и у којој је живела, после развода брака са Теодосијем, све до своје смрти.

                                                  

Dodatkowe informacje