Strona wykorzystuje pliki cookies, jeśli wyrażasz zgodę na używanie cookies, zostaną one zapisane w pamięci twojej przeglądarki. W przypadku nie wyrażenia zgody nie jesteśmy w stanie zagwarantować pełnej funkcjonalności strony!

Др МИЛОВАН ГОЧМАНАЦ: „ЛАЗУР БУДУЋЕГ ВРЕМЕНА“ Есеји и прикази о књигама Верице Тадић

VERICA TADĆ 2.1

 

У храму Васељене мисао је најузвишенији Бог,
а осећања највеће светиње и вечна ватра живота.


                                                                     Верица Тадић

 

 

РЕЦЕНЗИЈА
Др Милован Гочманац
СТИЛСКА И ЕСТЕТСКА
СЛИКОВИТОСТ ИНТОНАЦИОНЕ
ИНТЕЛЕКТУАЛНОСТИ
(Библиотека Гуча, 2020)


    Симболика лазура као божанске моћи и даровите опредељености ка употреби песничког језика, у књижевном стваралаштву Верице Тадић небеско је плаветнило у интонационом сазвучју естетске сликовитости и интелектуалности. Писци и књижевни критичари су стилску и естетску способност у песнику протумачили у светлу свеприсутне љубави, и мелодијске  и лексичке трансцендентне сликовитости у  генију поетесе, прозног писца и књижевног критичара.

Lazur budućeg vremena korica 1.1Епифанијски појам Васељене и Бога у естетској песничкој, и стилској фигуративној, слојевитој интуицији, основа су за тумачење бесмртности духа и душе у књижевном стваралаштву Верице Тадић.
    У лазуру Вечности поетеса стваралачки приступа слојевитости употребе песничког језика, у семантичкој прилагодљивости којом помера временске границе у стваралачкој свеприсутности идеалних феномена људских најлепших говорних и психолошких  наднаравних својстава.  Стваралачким приступом одуховљености и душевности, Верица Тадић исказује богатство интонационог и интуитивног доживљаја емотивне емфазе у ванвременским оквирима стварности којој дарује епифанијску свемоћ божанстава у изградњи људског продуховљеног одуховљења у васељенској вечности. Њена особина одуховљења притом је наглашено емоционална, интуициона и интелектуална, што је одваја од заглупљуће религиозне доктринираности.
    Исидора Секулић је својевремено писала да писац као ''човек-идеја'' својом књигом спада у ''васеленску интелигенцију'', да ''носи у себи мислилаштво'', а Јован Скерлић о Исидори Секулић да ''почиње писати о најтежим проблемима духа и душе''.
    Верица Тадић своје књижевно дело ставља у значењске и мотивационе оквире сентенције о васељенској свеобухватности људске мисаоне даровности, коју следе и употпуњују људска племенита осећања. Као мото,  та је мисао у дистиху постављена код наслова збирке њених поетизованих пролегомена и књижевних критика писаца и књижевних критичара, слојевито постављених према приказаним темама и мисаоним значењима.
    Слојевитост стилске и естетске сликовитости у стваралаштву Верице Тадић заснива се на тематским одредницама проистеклим из књижевнокритичких интенција и значења у двадесет три есеја и књижевних критика. Наслови тема су проистекли из наслова књига, а сваки наслов је опремљен пролегоменом у ауторству Верице Тадић. Из тематских и идејних садржаја двадесет три есеја и књижевних критика настало је дванаест тематских целина: Хармонија једноставности, Лазур будућег времена, Тренутак уроњен у вечност, Интимни природопис, Прича као шифра могућих светова, И концентрисано и лепршаво, Мудрост је велико богатство, Пролаз из пролазности у вјечност, Графика на небеском папиру, Божански добитак, Мисаоне моралне истине као култ свебожанске љубави, Меридијани душе.
    Тематска слојевитост књижевне критике и есеја слави интонациона поља синтаксичке структуре стиха у књижевном стваралаштву Верице Тадић, њену сентенциозну мудрост, прозну интелектуалну истинљубивост. Притом, и њена проза је поетизована. Књижевна критика је посебну пажњу посветила једноставности у одуховљеној љубавној лирској врсти испеваној постмодернистичким књижевним стилом и методом. Посвећена је пажња посебном сензибилитету одуховљеној слојевитости њене поезије, посве лишене историчности, а прилагођене њеној оригиналној истанчаности духа у специфичном психолошком саосету сетне обожене интонације и интелектуалних својстава размишљања о сврси живота у специфичној симболици васељенског твораштва света љубави у религиозном и у световном смислу. Епифанија је присутна као песниково одуховљено надахнуће коме је емфатички оснажен смисао јединственог света које живи у потпуној, хиперболисано емоционалној, сфери времена потпуне хармоније, и поетизованог  смисла у општечовечанској свељубави.
    Књижевна критика у овој књизи представила је  књижевно стваралаштво, прозно и версификаторско, и у саосету људске мисли и мудрости. Верица Тадић упливише еонску емоционалну ирационалност трансцедентних предела, наглашеног естетског сликовитог богатства коришћења песничког језика у оквиру особите и врло субјективне и сугестивне књижевноуметничке оригиналности неологистичког представљања читалачке рецепције будућег времена као вечности у божанском и васељенском третману мудрости, која, поред епифанијског обожења, представља највишу вредност људског мисаоног и емоционалног суживота са васељеном и вечношћу.  
    Васељена као пространство еволуционог кретања бесконачног пространства наслућује прошлост и будућност мисаоном активношћу људске насеобине зеленоплаве планете. Мисао и осећања су мотивска и рефлексивна поља безграничне људске вере у живот и љубав. Верица Тадић је сентенцијом на почетку књиге поставила сложени приступ вишеслојности објашњеном импресионистичком књижевном критиком и приказима.
    Са мисаоном импресијом књижевни критичари су протумачили књижевна дела Верице Тадић верујући свом истанчаном и продуховљеном утиску. Драматски постављен субјективни емотивни сјај мисаоности открива доживљај заснован на исцелитељској мудрости, којом се истиче вечност живота и оптимистичких емоционалних сфера у еонима, који су подарили човечанству благодет разума који ваља сачувати од пошасти самоуништења у које иде ововремено човечанство.
    Књижевни критичари и есејисти указују на панхуманистичку емоционалност, црпећи одуховљени сензибилитет из пролегомена Верице Тадић. Специфично саосећајним, одуховљено емоционалним и интонационим стилом, пролегоменом и књижевном критиком, есејима и приказима, постављени су у овој књизи утисци мудрости, свестрано разумне интелектуалности, којом се људски род усмерава према јаком сензибилитету лирске еманације, која опева живот, сан о срећи, љубав. Слави се мудрост као резон, као расуђивање, као разборитост интелекта, који ће спасити човечанство на Земљи од себе, у бесконачности свемира.
    Мудрост као зрелост расуђивања, у сазвучју са пролегоменом, поставља посебну слојевитост ангажовања вере и вероисповест као епифанијски одазив религији, мада не као религиозна доктринација, већ као књижевно верско надахнуће у стремљењу према одуховљеном сензибилитету, које је један од најбитнијих слојева књижевног дела Верице Тадић.
    Књижевни критичари су у овој књизи схватили задатак за којим истинама да трагају  у књижевном делу Верице Тадић. Њих је привукла естетска вредност књижевних дела, за чијим су се лирским сензибилитетом својом несумњивом даровитошћу и књижевнокритичком ингениозношћу повели. Тако је настала још једна студиозна импресија којом се њено књижевно дело обасјава истином квалитета који још није довршен, јер је као поетеса, прозни писац и књижевни критичар, још увек у пуној стваралачкој снази од користи за њен књижевноуметнички реноме.

    ***
БИОГРАФИЈА

Верица Тадић пише савремену поезију, хаику, есеје, студије, сентенце, афоризме и приче. Заступљена је у националним и интернационалним часописима и антологијама.
Објавила је дванаест  књига:
Острва ноћи, поезија (1990)
Пелудна тишина, поезија (2001)
 Мрежа од сунчевих нити, хаику (2003)
Саг од дуката, хаику (2004)
(Кр)истина и (Б)лаж, збирка приповедака (2006, 2007)
Флуоресцентни прсти, сентенце (2008)
На хридима тренутка, студије и есеји (2009)
Причесна врата, сентенце (2013)
Заветни плес, хаику (2013)
Еонски графити, сентенце (2015)
Кад речи сањају, есеји (2015)
Прелудијум зебње, поезија (2016)  
    Поезија јој је превођена на словачки, руски, пољски, немачки, шпански, енглески и италијански, а кратке приче на словеначки.
Освојила је  награде:
Награде за поезију
–  Моравски токови (1972, 1974),
  Награде за приче
– Mоравски токови (1975)
– Интернационална награда часописа „АКТ“, за најкраћу причу (2007).
Награда за афоризме
– Момчило Тешић (2005)
Награда за збирку приповедака
–  Ћамил Сијарић (2005)
 Награда за есеје
– Андра Гавриловић (2008)
–  Literary prizes FCG fondation Naji Naaman, from Lebanon, Honor prizes (for complete works), 2018.
       – Почасна награда Фондације Наџи Наман, из Либана, (за укупно стваралаштво), 2018.  
Од 2018. године Верица Тадић је почасни члан Maison Naaman pour la Culture (Куће културе Наџи Наман), из Либана.
Часопис „Свитак“, (број 27 – 28 /2001) посвећен је стваралаштву Верице Тадић.
     О књижевном делу Верице Тадић објављене су три књиге.
    Др Милован Гочманац објавио је књигу есеја „Одуховљени лирски  сензибилитет – О књижевном делу Верице Тадић“ („Свитак“ , Пожега, 2012).
    Др Милован Гочманац приредио је и зборник „Лазур будућег времена“ (Библиотека Гуча, 2020). У зборнику су објављени критички осврти на књижевни опус Верице Тадић, из пера више аутора.
Милијан Деспотовић је објавио књигу „Реторика светлости“ – О књижевном делу Верице Тадић“ ( Библиотека,  Гуча, 2018).
 Верица Тадић живи у Чачку.

Dodatkowe informacje