Strona wykorzystuje pliki cookies, jeśli wyrażasz zgodę na używanie cookies, zostaną one zapisane w pamięci twojej przeglądarki. W przypadku nie wyrażenia zgody nie jesteśmy w stanie zagwarantować pełnej funkcjonalności strony!

Милијан Деспотовић ОСВАЈАЊЕ СВОГ БИЋА Андријана Ристић: „Хајде да причамо о томе“, Kњижевна омладина Србије, Београд, 2019.

duduПоезија је настојница разума, прилика за читање и дијалог са собом, „реалистичка молитва за модерног човека“.1 Њеним стварањем и читањем ментално долазимо до нове снаге потребне да у себи нађемо себе и друге нас упутимо на такво суштинско духовно постање што је услов да се узајамно раѕумемо. Просто, то је потребно јер, токови збивања подсећају на јелена који је погрешио шуму и његови рогови у густишу бивају поломљени пошто штрче. Свако има своје сада, и без њега се не може даље, онда то прво треба разумети. „Зато хајде да причамо о томе“,2 каже Андријана Ристић3 у својој првој песничкој књизи коју је баш тако и именословила.
Модерни израз у поетици Андријане Ристић се заснива на филозофији природности коју често не разумемо јер смо и сами искочили из коже природе и желимо да је поправљамо (што је глупост, од природе се учи) уместо да из ње саме узнутра ствари и појаве гледамо реалније, да се осећамо слободно а не као у свом духовном затвору. Ми живимо епоху постслободе коју рушимо спољњим и унутрашњим насиљем друштава која су умакла природи и себи, и тако доведена у неспоразум делују збуњујуће пре свега, на генерације које привлаче и које тлаче њихово поседовање меког разума и погледа које би да „избаце из асоплутне и објективне форме“ живота.
Отварање врата самосамоће јесте чин психолошког сецирања изгубљеног времена и отуда наша песникиња гради пут за другачије кретање ка самосвести, ничег нама новог него заборављеног, да смо из самотности затвореници ништости и свако отварање ка себи, потом од себе, доводи до записа који читамо као природну промену, као осмех решене енигме неречености: „Разумеш моју душу/ осмехом тераш тмуран дан.“  У овом обрту појам тмурног није у дану, него у нашем поимању, и ту га песникиња мења, оспоравајући да је било ко „бедан на овој сцени“, са које чудан поредак приказања и омамљујућег доброзла „забавља масу“. Са те сцене и настају четири песме које чини циклус „инспирације и посвете“. Оне нису негација живота већ слика транса који тражи помоћ и ослобођење од психолошког искључења из живота: „Вечерас може да ме не буде.“
Многе наше „приче су саткане од мрака“, али не да би славиле тмицу, него да досегнемо светлост из општости а не, опет из себичности. Светлост малих детаља не сме бити условљена мраком великих простора и скупова. У градинарењу светлости, том духовном чину свељубља, увек се, каже Андријана Ристић, треба питати: „Како сам ја“ јер, кад себе спознаш и своју душу просветлиш лакше се пале мала сунца у другима – нама, да се осветле путеви којима се, пре свега, млад човек само уводи у простор слободе, сигурности, наде, извесности и доброг циља, да у родитељима бити то сунце, прљав новац да не буде мамац, и суицид нек му је стран, а идеја о „ноћној дами“ 4 унижење је до кога не треба ићи.
Нису ово придике „отетим“ невиним душама, ово је критички омаж својству друштава, пре свега тобож глобалног, рекао бих огледаног миљеа, друштава себичности, која ти све покупе а онда брину за вашу слободу,5 демократију,6 ментално здравље... 7

    Ви би сад да ме лечите,
Да ми обећавате боља јутра,
Ви који лепо живите,
И не знате како је то
Кад немаш појма
Да преживиш до сутра.

Убити емоције и створити „црне рупе“, само је подела на грешне и безгрешне, на зло и добро. Овде је Ристићева дотакла ноћ живота, нерационално трошење времена, и његову узајмицу од психолошки несвесног периода ноћи када организам има друге биолошке потребе и створитељске намере. Бог није мислио на „сликовнице“ преране смрти, већ на живот као поезију. Све то јасно је и покајно исказано у стиховима: „Зашто нисам  поред ње?“ А где јеси, обелодањено је лошим вестима. Али, стварно, „хајде да причамо о томе“.
Андријана Ристић је поетички зрело отворила карте темом о усамљености, унутрашњим тескобама и немирима као елементима психолошких стања која тумачи и паранаука о демонима. Овде су реконструкције образаца живота, ако такви постоје, ако је веровати вековима нашег трајања, захтевне а имају једногласно решење  - ми смо једни другима потребни, „ако људи јесмо“, још:

Признај себи тај немир,
Освести (...) мрак и сјеби свемир,
Зграби тог демона,
И потражи помоћ,
Потребна ти је она.

Да би нашли „стварност бољу“, треба оголити постојећу што песникиња чини генеологијом морала да се за добро „боримо скупа“ али у живој речи – „хајде да причамо о томе“, и поезијом ослобођени (не)друштвених мрежа јер, оне „нису стварност“ каже песникиња и додаје: „Немојте мислити да се на њима крију принчеви из бајке,/ ту је само спектар сексуалних манијака,/ психопата,/ усамљених напаљеника,/ (...) болесника,/ без идентитета и стварног лика“.
Дакле, треба бити „свој и поносан“. Зато је ова збирка одговор на актуелну друштвену збиљу, посувраћени морал, ангажована као савест, узнемиријућа као дневник увреда који живимо као испљувак крви у коме смо потонули. Песме Андријане Ристић храбро и посвећено сведоче о дехуманизованом ми, о одсуству емпатије, о агресивности као доминантном моделу понашања, о неспремности да толеранција у нашем друштву коначно постане и стил живота.“ 8
Ипак, савремена друштва граде накарадне и одприрођене стилове живота који траже увођење у вредносне токове а и за зло је и толеранција ново срљање у недођију (ратови, дрога, развратништво, уцене, рекет...) Треба „бити свој и поносан“, како каже наша песникиња и кренути ка освајању свог бића. У пролошком запису Ристићева каже: „Свако ко освоји просторе свога бића постаје слободан човек, који мисли својом главом и бира стварност коју жели за себе. То је победник који храбро одлучује о свему и боји се да изађе у сусрет проблемима.“
Њима је наша песникиња стала на црту и поетичким језиком размене стања „поправила“ друштво и појединце:

Слушао је о љубави и доброти,
О смислу живота и људској лепоти.
И тад се роди у њему идеја
Да промени живог из корена,
Да створи ново „Ја“.

Овде је победник поезија а човеку борба за ту победу социолошки тек следи, психолошке могућности увек постоје, а моралне треба пробудити из отуђености. Поезија је учинила више од сопствене моћи, опевала је пут „витеза који се диже из мрака/ он је човек који се поново рађа“. Но, ни поетички није до краја завршен процес саморазумевања, али нема стајања.  Брига за језик љубави траје:
„Покушавам да нађем речи“, као материјалне чиниоце среће, каже песникиња користећи већ зрела искуства људског трајања за подлогу своје поетике, а то су: објективне, субјективне и друштвене. У свему она види светоназор љубави, а шта је за њу љубав?

Кад сликаш љубав платно је у веселим бојама,
Кад пишеш љубав осећаш лептириће у стомаку,
Кад изговориш љубав
Лебдиш изнад града и палиш светло у мраку.

И коначно смо дошли до праве теме која је кредо певања младе песникиње Андријане Ристић, а то је љубав за човека, љубав о човеку, љубав међу свима“
Хајде да причамо о томе.

У Пожеги,
13. децембра 2019.


___________
1) Хегел.
2) Андријана Ристић: „Хајде да причамо о томе“, Kњижевна омладина Србије, Београд, 2019.
3) Андријана Ристић (Ужице, 1995) пише поезију, ово је њена прва књига. Одрасла у Ивањици, живи у Београду.
4) Читамо често исповести: „Играла сам за те свиње гола, њихове прљаве руке су додиривале моје тело.“
5) Слободу вам доносе убијањем, не вратило им се дабогда!
6) Рушењем слободних друштава.
7) Сетимо се само зла у одежди „лекара без граница“ и помоћи у лековима чије су супстанце уместо за оздрављење користиле за уништавање здравља. Нека је и злу наздравље и враћање себе упамет.
8) Илинка Оцокољић: „Демонска стварност и стварност демона“, из поговора књизи „Хајде да причамо о томе“, стр. 57.

Dodatkowe informacje