Strona wykorzystuje pliki cookies, jeśli wyrażasz zgodę na używanie cookies, zostaną one zapisane w pamięci twojej przeglądarki. W przypadku nie wyrażenia zgody nie jesteśmy w stanie zagwarantować pełnej funkcjonalności strony!

David Kecman DAKO - "Živa knjiga"

 

DDKZS

 

Аутопоетични/мозаични запис о књизи „Жива слика“

ПУТЕМ КОЈИМ ДОСЕЖЕШ ЗБИЉУ

/Или: САВ ОД РЕЧИ ИЗАТКАН/

Аутопоетични, такође мозаични запис о књизи Жива слика (У постељи од мора); Задужбина Јаков Игњатовић; Будимпешта, 2016.

1.

Животним треном стешњен и споља и изнутра, писањем дрхтавом руком, попут сеизмографа, белином хартије, као што то и сликар чини бојама по платну, али оном што је затегнуто до пуцања, писац-наратор, видније, најчешће исповедним, самооткривачким гласом обелодањен централним ликом, или алтер егом Мартина Галаца, бележи одблеске невидних у нечујуних, али једнако постојаних драматичних догађања, оних у души, у мисли, сном као на јави, иза којих такође остаје поуздан траг, збивања и промишљања о свему оном чиме је значајније био обележен сав (да л' само његов?) пут, или све оно у причи сабрано време. Време које, кад све њиме (или: у њему) мине, бива од свих тренута сабран живот, бива веродостојни отисак свега оног што најискреније сведочи о стању душе трен пред могући суноврат. У овој прози то је онај трен, њиме и такав суновратни призор који настаје и видљив, чујан бива најчешће при ходу ивицом амбиса, за време или после проласка кроз теснаце, кроз поноре, невиделице, кад неко, „јунак“ приче или је тај суновратник сам казивач, бива доведен до нестајања и невраћања. Казивањем или писање(м) о томе равно је поновљеном отварању ожиљака.

У том знаку, или с таквом мишљу, оствареном тако да „послужи“ и као могући кључ, као лозинка за улазак у сав тај заумни, наизглед само имагинарни, често и фантазмагорични простор у коме се сећањем на минуло непрестано збива и све оно од чега је уланчаним дужим и краћим причама, есејистичким записима, прозаидама и понеком лирском-медитативном прозом, остварен је пролог, почетни прозни запис „С оне стране смрти“. Њиме се отварају врата за улазак у прозни лавиринт овог овог дела, у чему је, мним, садржана, па и читљива сва специфичног романа-мозаика „Жива слика“, с поднасловом „У постељи од мора“.

Сећање на удесне тренутке, казивање попут шапата, криомице, себи у недра, или искреним писањем, оним или онаквим што је попут дневника, дакле на начин како се у самоћи, у недостаку неког другог, смелијег, бољег, јачег, бистријег, самом себи, у тишини, без остатка поверавам(о), кад смо без оног у сваком, а тек у времену несигурном толико блиског, коме бисмо без страха, посебно оног страха од издаје могли да поверимо теретну, мучну, понекад и излуђујућу тајну свог живота. Реч не само зарад тога да нам потом буде лакше, него да бисмо неским заједно, уколико такав уопште и постоји, пронашли излаз из теснаца, попут оног у причи „Бродолом у Малој улици“, теснаца, или процепа који је у нама самим. Таквим начином и обликом казивања, с вером у моћ речи и у значење приче, једнако по оног који је пише/казује, или који је слуша (што је засебна тема приче с почетка ове књиге „Удесна прича, безизлазна), с таквом тежњом, и са искрицама спасоносне наде, испуњене су готово све прозне целине.

Будући да су и саме, независно или изван овог мозаичног склопа животношћу, присношћу, изражајнијом сугестивношћу такође довољно уверљиве, да су са снагом и значењем са дејством које није условљено оним што им у низу претходи, или онога што иза њих у мозаику појединачно или у преосталом мноштву следи, али тек овако уланчане и једним низом у потпунији дослух (или доглед) доведене, бивају разазнатљиве и као приче само једног, а без књиге у том светлу невидног, потпуног живота. Јер један их је живот изазвао, одсеви су, одблесци, кад дужи, кад краћи, одјеци су страха, зебње, крика ил' бола, кад ближи, кад једвачујни, фрагменти су посвеснице која се може доживети/ишчитати и као кардиограм стања душе, који је настајао у различитим добима, различитим повoдима и још различнијим наумима, али, извесно је, једна их је рука писала.

 

2.

Укупно је тридесет и осам прозних целина, а свака је, без обзира на дужину, или жанровску различитост, са значењем поглавља, пажљиво одабраног делића путање или круга чијим се следом, окончањем целе животне посвеснице, након завршног метафизиичког записа (под насловом „Граница вида“), стиже до потпуне спознаје једног (а у њему и више) живота. Јер, доиста “збир смо свих живота“, како казује један од централних актера у најдужој, можда и најдраматичнијој, па и видно сценичној причи „Лавиринт“. И сâма је у мозаичној форми од шест фрагманата, а збива се, као и све друге, Мартину Галацу у крајње трауматичном трену, у добу без Бога, при ислеђењу у неком „замку“ државне безбедности, (само)истрази из времана владавине тоталитарног духа, из времена система „са људским лицем“. Није, међутим, циљ накнадног, признајем, и смишљеног повезивања свих ових дужих или, краћих, трен-прича у једну велику ниску повезаних приповедачких чворишта само то пуко збирање у целину а њиме (збирањем) и наративна реконструкција неког посве реалног догађаја, оног и без приче о њему некад видљивог погледима са свих страна. Или разјашњавање околности под којима се некад, небитно кад и како, али доиста драматично све то збило, небидно због чега. Свеједно да ли услед нечијег нестанка, губитка, али након видног бивства и даље трајно узнемирујућег присуства у мисли, у сну, услед увек ненаданог а нелагодног јављања, али битно је то да је постало студеним незаборавом, увек болним ожиљком, нерастопљивом леденицом. Да је то сада и занавекни болни жиг при сваком осврту на минуло и узнемирујуће при суочавању са нечим томе сличном у времену увек садашњем. Напротив! Све тематске целине сложене су и у једну ниску повезане, тематски уланчане тако да овај прозни мозаик „Жива слика“ (У постељи од мора) може бити доживљен/прочитан као „реконструкција једне душе“, као „утврђивање једне биографије“.

И шта уопште, у погледу концепције дела, његове форме у односу на оно у њему суштаствено, смисаоно, значи та у свему најмање и битна одредница мозаик-роман, без стриктног поштовања оних одредница у његовој класичној, првотној дефиницији, јединства радње, времена и простора?

Замислите само један живот а само једним треном, попут оног предсмртног кад је, веле, могуће „филм свог живота“ вратити уназад и треном у магновењу видети/сагледати све оно у њему што је битно за растанак а како би се, ако је икако могуће, са осмехом у дубок сан неповратни на вечни починак отпловило. И кад пред оком у једном трену, као у огледалу, видљив бива цео живот. И замислите тај ломни трен којим се то животно огледало разбијен у парампарчад. У сваком парченцету да остане и занавек да је видљивошћу од нестајања, од заборава сачуван онај део који је и пре разбијања у њему, само у њему био видљив. У сваком фрагменту некад живог огледала по делић од живота који опстаје и после ломног трена. Свака од прозних целина на страницама „Живе слике“ један је такав фрагмент (прича, запис, крфик или тек ехо крика), делић од (некад) живог огледала, а мозаиком бива изнова она стварносна, дакмле - Жива слика. Све са сабраним погледима и испред и иза огледала.

Мартин Галац, централни лик из претходног, такође мозаик-романа „Река за један дан“ (2014), у „Живој слици“, испред или иза свог огледала, сликар-блиски пријатељ, писац је и новинар, али сећањем изнова и бивши дечак, учесник и сведок, истражитељ и исповедник... Све до оног који се и Post festum, или Postem mortem (у завршим фрагментима), после истеклог жишка-битка у себи и ехом властитог гласа као треном иза ломног трена, иза свега, и невидан оглашава. Понорник је, као и у истроименој причи, који после изрона са дна самог себе, а у позицији сликара-наратора, бива, и најпоузданији сведок властитог живота. Оног живота који није само од истине, од непобитних чињеница, од видљивих трагова за собом, већ је, можда и знатно више, живот сабран од несмирајних мисли, од неизлечивих траума, неисцељујућих духовних процепа и невидних а ледених ожиљака ехом туге разбуђених и причом изнова у јаву дозваних. То је, управо то је опно суштаствено у свим причама на страницама ов ог дела.

Причама, као бајањем против урока, ил' као шапатом пред сан, из ноћи у ноћ, прозни венац од тридесет и осам чворишта који су и сами од горког сећања на тегобну јаву, од морних сања, од сновида и од бунила...

Или су попут камичка, белутка избрушени таласима с пучине или ветриштима са најстуденијих планина које врховима подупиру небо, кратки лирски записи који су попут варнице или мрвице од звезданог праха измрвљене страхом, зебњом, бригом о другом као и о себи, осећањем трајне опасности, угрожености од „паса који штетају улицом а у рукама им ташне од људске коже“ (из песме „Кошмар“ Ђеа Богзе, речи узете као мото ове књиге), од ломних недоумица, неизбежних дрхтавица при сећању на смрти драгих и увек за живот потребних људи, големо и преболно сећање на поразе, губитништва, суноврате, неостварености...

3.

Будући свестан трајног присуства смрти у себи, па као да је сваки животни трен истовремено и трен му предсмртни, наратор је у позицији оног који ходом кроз маглу, поноре и процепе „Живе слике“ (У постељи од мора) невидима и нечујима ходи својим лавиринтом, плови пучином, својим Неврморем, и тако, једино тако може да истражи и тај простор и то време у коме се, као трен да је, збио сав му живот.

Причом/словом испитивачки наратор-лирски субјект најпре посматра/одгонета себе, а истовремено и друге, оне у себи занавек сећањем, вољним или невољним незаборавим скривене.

Поглед му је попут оног што до њега допире из туђег ока, али то јер надасве п(р)оглед у себе самог, како би бар донекле сагледао и дознао не само властити живот, који је „само“ време дато му за пролаз видним простором делића свемира, него и пут сазнавања, (про)налажења свог места у властитом животу. Оног погледа којим (или кавим) се (до)стиже потпунија самоспознаја, дознање самог себе.

Тиме (или тако) могуће доспеће и до оног суштинског, или суштаственог сазнања истине о оном који му се, вечно самотном, указује при погледу у огледало и који казује: - Ако је кап кише, или капља јутарње росе простор у коме се огледа читав свемир, зашто да и јединка сваке, па људске врсте, не буде оличење читавог човечанства? Сви, кад-тад, бивамо затечени тим треном кад са закашњењем схватамо да смо жртве великих питања. А живот? Шта би друго живот и могао да буде него Велико питање.

4.

Наизглед само различне, али постојана је и тек ишчитавањем књиге видна бива та спона која све ове, иначе, потпуно заокружене приче или прозне фрагменте „Живе слике“ (У постељи од мора), у целину, као у живо ткиво збира, чини их блиским и сједињује их до нераскидивости, те све изнова животном збиљом пулсира. Повез/ткање, не толико хроолошким следом збивања, него оним логичним следом у међусобном прожимању различитог сева/жига. Или је то збирањем у један буктећи плам многих варнице од бола, од ударца као каменом о камен, коначно сажимање у целину којом ће се огледнути оно за живота и невидно и нечујно, али, доиста, суштинско у животу којим су га и како су га обележиле, изнутра изровашиле, истрауматизирале без слова о њима скривене невоље?

Макар за живота и невидна и нечујна, али постојана је и тек „Живом књигом“ (У постељи од мора) видна бива та нит за пролаз животним лавиринтом уздуж и попреко. Свеједно да л' вертикалом увис, у даљ, или вртложним виром до самог дна, причом се стиже до (курзивом наслови или поднаслови фрагмената): Трена оног можда зенитног; или до Невиделице; вертикалом, такође, и до бездна, од Сна безизлазног да се одбраним, Без иког и без ичег телу додирног, уму досежног. Пред одлазак у неминовно. Топлином сећања насељен. Брујем вечности стишан. С капљицама крви на месту где није доспела реч. Плованија/Суви жиг откривен у Задарском рукопису пре распада JU-мозаика... Или: Додиром из пепела, Шапатом из Помпеје ослушнут наспрам Портрета под течном ватром Свемирни сев у Ноћи раскива од свих неслути, гласом Понорника док Сав вртложан у незнан тонем... Оним Треном уочи молитве за све без којих ме нема, На свом месту, У гнезду од сунчевих зрака, на Путу за негде / Низбрдицому прскозорје, Исписницом / Између трепета, а Чим застуди / Кроз шипражје од најгушћих сенки, после Бродолома у Малој улици, доспеће до Светлости с дна понорја. Све до оног претпоноћног трена (крајем мозаика „Жива слика“), до Тишине на Тргу младенаца, до Зои Скоулдинг, плавокосе велшанке, чуварке огња у речи; треном оним кад се чуо само понеки звук у ноћ, према Дунаву и Фрушкој, тротоаром с обе стране Заумља тек понеког корака бат. Кад Тишином, након што се с Катедрале новосадске огласи мало звоно поноћно и кад на две кришке би преполовљен дан. И тим треном призор сав од језе, од неслути до незаборава: Тргом мину сенка свеприсутног Чеслава Милоша, а над њом енигма/вечна питалица: - Где су нестале све те године, сви ти људи? Ко ће их се сећати кад нас не буде било?

5.

Мисао о смрти, о болу, стрепњи, надасве о зебњи... Или мисао/крик само, изазван(а) нестанком, ишчезнућем, а повод, извор или увир свему што је мозаиком сабрано у „Живој слици“ (У постељи од мора), би и јесте љубав. Она безмерна, безостатна. Таква мисао свеприсутна је у готово свим од тридесет и осам фрагментарних целина. Почев од оног уводног, пролошког, метафизичког записа, који је (датумски) настао/написан након свих (С оне стране смрти), потом (или: током) прича којима се, као вир за виром, (Удесна прича, безизлазна, Можда ћеш се препознати/Непомирљиве даљине, Слика, Хипносов траг, Искључен из свемира, Између два лика...), све се више ка средишту вртложног клупка од „Лавиринта“ понире до свог дубоко поринутог/скривеног лика, да би се причама о оном најдраматичнијег, што је трауматичним, разбијајућим страхом, несносним болом, неодгонетним, а зачудним збивањем од заборава сачувало детињство, родитељска нежност, или младалачка, по свему ризична, али и спасоносна смелост, тај ослон за усправан ход, до завршних фрагмената, Граничног трена, до Убрзања на самој Граници вида, и до сазнања (или признања ?) о нераскидивој спрези/дослуху између смрти (Са њом, једино с њом нема шале!) и живота: Чим се живот зачне и она њиме креће ка оном с тобом и у тебинеминовном. И никад те таквог, тежњом за вечношћу притешњеног, или страхом од неминовног нестајања натруњеног, никад те смрт самог не оставља. Њен си у сваком трену, а њиме, сваким треном, и она – само твоја. Само нас смрт никад не изневери. С тобом је све док се будиш.

На питање кад ћу да живим, одговор, заповедни, ил' глас, можда, утешни: - Сваког трена! И све док она у теби мирно спи. Мисао о смрти, осећање њеног присуства у теби, поуздан је ослон при ходу путем којим досежеш збиљу... И – не бој се! Смрт никад не боли. Болно је само умирање.

6.

Човек / Живот.

Сав од речи изаткан.

Пут којим досежеш збиљу.

20. септембра 2016.

/Који дан по изласку књиге из штампе

и приспећу првих примерака „Живе слике“

из Будимпеште у Сомбор/

 

 

Давид КЕЦМАН ДАКО

Dodatkowe informacje