Strona wykorzystuje pliki cookies, jeśli wyrażasz zgodę na używanie cookies, zostaną one zapisane w pamięci twojej przeglądarki. W przypadku nie wyrażenia zgody nie jesteśmy w stanie zagwarantować pełnej funkcjonalności strony!

In memoriam - Od pesme se ne može da ode

-    Na  vest  o   fizičkoj  smrti   koja   ne  završaava   duhovni   život
 Radomira  Baleta  Milojkovića   (31.03.1925.,  Kičevo  -  04.04.2016.,   Kuršumlija)

1.
Oni  koji  misle  da  se  sve  završava  na  Groblju,  tamo  gde  se  nevoljno  odlazi  kad  se  ne  može  zaobići,   ne  znaju  ništa  ni  o  sebi  ni  o  drugima,  naročito  ne  o  onima  koji  su  neopravdano  izmakli  pa   ih,  ma   kako  hteli,  bez  obzira  na  duboka  sećanja  i,  opipljive,  prevrele  uspomene   i,  ma  kako  žurili,  ne  možemo  da  stignemo.  Tako  smo  ostali   za  petama  Baletu,  čoveku  koji  je  više  imao  druge   nego  samog  sebe  u  sebi, nesebično se davao  i, u  svom  nepatvorenom  samarićanstvu,  zavredio  veću  nego  običnu  pažnju.
Otišao je Radomir Bale Milojković, doajen i institucija kuršumlijskog kulturnog stvaralaštva, višestrana  i  višeslojna  ličnost  za  koju je, zbog izuetnog pregalačkog rada,  lako i teško naći stranu sa koje se može  prići  i,  jedan  od osnivača Književnog kluba „Milutin Uskoković“  gde,  trenutno,  predsedavao njegovom Skupštinom...   Lako,  jer   mu  ni  jedna  nije  ostala  prazna  a, teško,  jer  ne  može  da  se  izabere,  s  obzirom  na  njegovu svestranost, ona  koja  je  prava.
Da  li  je otišao  je   na  kastratsko Groblje  da  ostane,  da  se, otuda,  nikad  ne  vrati?..  Ne!..  Neka  mi  bude  oprošteno  ako  grešim  zbog opsene  i   napravljenog  privida    :   pesnik  nikad   ne  ostavlja  sebe  pa,  ne  može  ni  da  se  vrati  jer,  nigde  nije  ni  otišao.  Otišao   je   u   pesmu  koju,  ćuteći,  ne  stigavši  da  je  napiše,   evo, piše   u sebi  i,   pred  nama...   
Međutim,  onima   koji  ne  znaju  mnogo   o  tome,  na   najteži,  bolni   i   najgrublji   način,  probano  je  da    se  kaže  da  se  došlo  do  kraja,  do  ničega  (zaboravlja   se  da   je   i  kraj  nešto)  i  da  se,  dalje,  nigde   ne  ide.  Dalje  je samo  ono što neotkriveno,  što  je  zapreteno, čekajući da se provali, da se iznese  iz  sebe.
Njegova  stamenost  i  postojanost  pokazuju  da  se  može   :   poturio  je  pesmu  i  odbranio  se...  Ne  može da  se  ode  sa  mesta  gde  se  ostalo.
Otišao  je  sa  svog  poslednjeg  Književnog  podneva,  poslednjeg  jer  nije  mogao  da  zakaže  novi zbog čega,  u  situaciji  da  lamentiramo, osvrćući  se  na  fizičku  budućnost  koja  je, za  njega, prošla  i, svoju prošlost koju smo, prema ovdašeim prilikama, koliko smo umeli i znali, zajednički baštinili... Duhovna je ostala Kuršumliji  čega  ona, opet  na žalost,  nije  svesna.  
Niti  je, u svom  palanačkom  mentalitetu,  primetila  da  ga  nema.
Da  li  je, ovde, slučajno oli namerno, nužno pominjati Groblje?..  Ne,  ako smo ga upojmili i razgraničili u svesti kojom gradimo i određujemo svoju sopstvenost.  Tako realizujemo ono što nam ne treba i, odugovlačeći  banalnost   pukog  ostajanja,  želeći  da  se  nastavimo  jer  mislimo  da  se  nismo dovoljno dorekli, čini  se, namerno  zaobilazimo  ono  što   nas  zaustavlja.
Groblje  se  pominje samo zbog potreba  razlikovanja  od  ostalog  prostora   i  vremena  gde se smešta život jer je, u krajnjoj liniji,  sastavni  deo fizičke smrti, zadržavajući  je  u  opštem   kretanju,  menja  svojstvo materije.   Drugačije  rečeno,  kad  smo  mu  prišli,  ušli  u  naručje  i, naučili  da  gledamo  iznutra, ma  kako se trudili  da  ga  razumemo  i  pojasnimo  ali,  da  ne  ostajemo  jer  ne  bi  mogao  da  se  prenese,  ne  postoji,  ne možemo  da  pomerimo  na  neko  drugo  mesto  koje  bi  ga  bolje  oslikalo  i  pamtilo.
Duhovni  život  nije  jednačenje  sa  nepoznatim  jer, kad  je  prepoznatljiv, ne  može  da  se  završi, što znači  da  nema  smrti,  da  ne  može  da  se  negira,  ne  postoji  u  istom  smislu.  Njeno umiranje  je  jedino u zaboravu, ali, ako  ga  ne  prizivamo,  nema  gde  da  dođe.
U tom  smislu  Bale  je,  pun  snage, življi  od  živih, ostao  među  nama...  
Činom  odlaženja  bezuspešno  je  probano  da  mu  se  oduzmu  putevi  u  sutrašljicu,  što  se  nikako  nije moglo da desi jer je, samom sebi, i nama koji smo ga pratili, određivao gornju granicu vrednosti  i  postojanja, pokazujući  kako  se  ide  tim  tragom.  Donju  smo, bežeći  od  nje, određivali  sami.
Smrt,  bolna  i  neumitna,  bahata  i  opora,  gruba  kod  ispoljavanja  običajne  predstave  o  odlaženju, iako  se  radi  o  nenadoknadivom  gubitku,  ne  znači  ništa  prema  ostavljenom  životu.

2.
Radomiru  Baletu  Milojkoviću ,   zbog  načina  življenja  i  ophođenja,  ništa  ne  može  da  se  zameri  jer,  ni  jednog  jedinog   trenutka,   s  obzirom   na   energiju   i  način   kako  se  prihvatao  posla,  bilo  da   je  zadat   ili   ga   sam   osmišljao,  nije   bio   umoran  da  bi  seo  da  se  odmori.
On  nije  umeo  da   izgovori   reči  Neću,  Ne  znam  i  Ne  mogu  već  ih   je  menjao  sa   Hoću,  Treba   i  Mogu  čime  je,  svesno  ili  nesvesno,  svejedno   je,  što   nije   bilo   pozerski,  pravio   psihološko, više   običajno  nego  hrišćansko,   troprsno  Trojstvo   (neka  mi  se  na  zameri   komparacija),  oličeno  kroz  Nadu,  Veru  i  Istinu, alijas  Stvarnost   :  Nadu,   koja  je  samopostojanje,   da  može  da  se   unese  i  prožima,  bez  samoljublja   i  samodovoljnosti,  gde  Hoće    ;   Veru,   koja   je  postojanje  bez  nametanja,  osnova   za  dovoljnost  i  druželjublje,  za  tamo  gde  Treba   i   ;    
Istinu,   koja  je  stvaralaštvo,  ostavština   kao  zajedničko  dobro  koje  se  Može, odnosno,  nosi  oblike  uključivanja  kod   principa  i  parametara  međusobnog  odnošenja.
Rođen  je 1925.,  u  Kičevu  (BJR  Makedonija),  detinjstvo  proveo  u  Knjaževcu  i  Svrljigu  a,  Veliku maturu   i  Višu  pedagošku  školu  (Grupa  za  srpskohrvatski   jezik  i  književnost),  završio  u  Nišu.  Prvo  mesto službovanja  bilo  mu  je,  zajedno  sa  suprugom  Žižom,  pišući  najlepšu  porodičnu, ljubavnu pesmu,   koja   je, takođe,  prosvetni  radnik;  od  1952., u   Osnovnoj  školi  u  selu  Gornja  Draguša  (Opština  Blace)  da  bi, 1956.  godine,   prešli  u  Osnovnu  školu  „Drinka Pavlović“   u  Kršumliji,   gde  ostaje  do  kraja  radnog  veka   kada,   1994.  godine,  zbog  bolesti,  odlazi  u   invalidsku  penziju.  
Koliko je bio vedrog i vrcavog duha, umeo je da  kaže, kad  bi  se govorilo  o  vrednostima  u  kulturi, aludurajući  na  mesto rođenja  da,  jedini  on,  ima pravo  da pravi  kičeve  a  da,  to,  nikome  ne  smeta.
Za  razliku  od  Milutina Uskokovića, čije ime nosi ovdašnji Književni klub  (digresija je namerna),                                                   koji  je  postao  i  ostao  tragičnim  Došljakom  sredine  ( utopio  se  1915., kod  povlačenja  Srpske  vojske,  u  vreme   Velikog  rata,  u  talalsima, onda,  nabujale  Toplice),   Bale  je,  svoje  došljaštvo,  prevazišao  ostajanjem.  Sada  se,  na  kilometar  od  mesta  Uskokovićevog  utapanja,  primakao   na  sto – dvesta   metara  (Pepeljevac)  mestu  gde  ga  je,  ne htevši  da  ga  sasvim  uzme,  voda  ostavila  na  obali.
Potpisnik  ovih  redova   nema  zvanično   zabeležen   podatak   ali, ako  ga  ne  vara  sećanje,  može  da  kaže  da  je,  ime  Klubu,  rođenom 1971. godine,  upravo  dao  Milojković,  učinivši  prve  kontakte  sa  Užicem,  Uskokovićevim  rodnim  mestom, preko  tamošnjeg, ondašnjeg  Književnog   kluba  „Paun  Petronijević“.  Bio  je to dug,  ne  samo  Uskokoviću,  već  i  prijatelju,  Đeki   Kljajiću,  kolegi  i  prosvetnom  radniku,  koji  je  mnogo  učinio  kod  podizanja  Uskokovićeve  Spomen biste u kuršumlijskom gradskom Parku (1952.), kao  i  vajaru Gradimiru Aleksiću  koji  je,  Uskokovićevo  poprsje,  izvajao  bez  ikakve  nadoknade.  Bila  je  to  prva  Bista  jednom  književniku,  postavljena  posle  Drugog svetskog  rata  u,  ondašnjoj,  Jugoslaviji.   Da  li  iznenađenje  ili  groteska   za  zbunjivanje    :    ruralna  palanka,  posleratna   obnova  i  soc  realizam,  na  jednoj  i, književnik  građanskih  manira  i  urbane  sredine,  ženevski   doktorand   pa,  još  i  Spomen   bista,  na  drugoj  strani?..   Kuršumlija   ga, zahvalnosti radi,  iako  čuvajući  uspomenu  na  nesreću  koja  ga  vde   zadesila,  počastvovala  i  nazivima,  njegovim  imenom, Ulice   i  Mosta  preko Toplice,  nedaleko  od  mesta  gde  se  utopio...
Milojković  se  (da  mu  se   vratimo, mada  je  sve  ovo  on),  bavio   književnošću,   posebno  poezijom,  od   ranih  gimnazijskih  dana   a,  tokom  studija  u  Nišu,  Predsednik   je  Književnog  kluba  „Radivoje  Koparec“ u  kome  se  javno  afirmiše  njegov  prijatelj,  kasnije  venčani  kum,  pesnik  Branko Miljković, nesporna  gromada  srpske  poezije,  zavatrivši  njeno  postojanje.
Na  nizu  konkursa   raznolikog  književnog  sadržaja  dobitnik   je  više   nagrada,  a  bilo  ih   je mnogo za  jedan poetski vek, od  kojih su mu najdraže, kako je sam i isticao, prve nagrade „Prosvetnog pregleda“ (za pesmu „Čičak“)  i  Jutarnjeg  programa  Televizije  Berograd   (za  aforizme  o  knjizi).  Dobitnik  je  i  dve  Povelje za životno delo  i  stvaralaštvo,  imenovane  po  nazivima  Klubova  koji  su  ih  i  dodeljivale   :   jedna  je,  2009.,  dobijena  od  Udruženja  pisaca  „Branko Miljković“  iz  Niša   a,  druga,  2015. godine,  od   matičnog  Književnog  kluba  „Milutin Uskoković“  iz  Kuršumlije.
Objavio  je  dve  Knjige  poezije,  obe   u   okvirima  Izdavačke  delatnosti  Književnog  kluba  „Milutin  Uskoković“   -   „Večni cvet“  (štampala  „Grafika“,  Prokuplje,  1980.)   i  „Nemir  koji  prija“  (štampao Đurđevdan“,   Aranđelovac,   2010.).    Prvom   je   uvečnostio   svoj  poetski   cvet  u  ovdašnju  književnu   baštu  a,  drugom  koja   se,  zbog   nostalgičnih  poruka,   može  nazvati  i  testamentarnom  (jedna   od   unuka   je,  sama biravši,   pročitala   prikladnu   pesmu  nad   njegovim  odrom)   dajući   mu,  neophodne,  boju  i  miris.   Zbog  toga  je, kod  ove  druge,   recenzent,  preporučujući   Knjigu  za   štampanje,  s  pravom,  napisao   o  autoru  da  je  „... fizionomije po kojoj se  prepoznavale  sve  vrednosti  u  stvaralačkoj   kulturi  Kuršumlije,  pa  i  šire,  ovog  dela  Srbije,  bez  kojih  bi  bili  siromašniji  za  Petu  stranu  sveta,  za  prosutu  dušu  i  uhvaćenu  lepotu,  zajedno  pretočene  u  pesmu...“   Peta strana  sveta  je  ona  na  kojoj  je  razastrta  poezija  a  koju  smo, zajedno  idući,  delili.
Zastupljen   je  u   više  leksikona,  zbornika   i   antologija   (Beograd,  Leskovac,  Niš,  Prokuplje).  Bavio   se  i   plodnim  dopisničkim   radom   kod   raznih   glasila, dnevnoj  i  revijalnoj  štampi  i, pružao  je nesebičnu  pomoć  i  mnogo  mlađim  i  neafirmisanim  autorima u lekturi, korekturi  i  recenziji  rukopisa.  
Posebno  se  bavio  decom,  kao  osnivač  ili,  jedan od osnivača omladinskih Klubova, Literarnih sekcija,  Dečjeg  muzičkog  festivala  “Prolećna  pesma“   (Prvog  festivala  Dečje pesme  u Srbiji  posle  „Beogradskog  proleća“),  Izviđačkog odreda  „Kosanički  soko“,  Podmlatka  Crvenog  krsta,  Druptva  prijatelja  dece  ili,  na  nivou  Srbije,  verovatno  već,  neopravdano  zaboravljene,  „Pesničke  štafete“,  i  drugo...
Pomogao   je,    priredivši  ih,  da  svetlost  dana  ugledaju  „Pesme  sa  one  strane“,   Knjige   iz  zaostavštine  Borisava  Aleksendrića  (Maričići,  Kuršumlija),  prosvetnog  radnika  i  pesnika   koji   je,  prvi  sa  ovih  prostora, objavljivao  poeziju  (Sombor, 1923.),  u  izdanju Književnog  kluba  železničara  iz  Niša, 1970.
 Dobitnik  je  niza  društvenih   priznanja   za  svestrani   i   aktivan   rad  u  svojoj  sredini  i  šire,  u svemu  čega  se  poduhvatio,  uspešno   se  baveći obtazovno-vaspitnim i pedagoškim radom, kulturnim, humanitarnim   i   patriotskim   aktivnostima,   od   kojih,   da  se  pomenu  samo  neke   :   Zlatna  značka  Kulturno prosvetne - zajednice  Srtbije, Zlatna  medalja Društva za negovanje tradicija  oslobodilačkih  ratova Srbije,  Ordena  Saveza   izviđača   Jugoslavije,   Specijalnea  diploma  u  oblasti  pronalazaštva  („Rast - Ju“,  Rijeka),  Zlatna plaketa  Skupštine  opštine  Kuršumlija, Zlatnika  Opštinskog  veća  Saveza  sindikata  Srbije  iz  Kuršumlije...
Bio  je  član  i  Upravnog odbora  Foto  kolonije  „Đavolja  varoš“.
Živeo je pregalački, kreativan u svom poslu, bez zazora da se bilo čega poduhvati, ne samo u svom obrazovno – vaspitnom radu koga je  predano obavljao već  i  umeo da  bude vispren i znalački dobar  sagovornik,  krajnje korektan, nesebičan i dobronameran tako da se, Kuršumija, mogla ogledati kroz njegova angažovanja  i, svesrdan,  dubok   stvaračaki  rad....
3.

Prošlost  ne  može  da  se  vrati,  sadašnjost  izmiče  a,  budućnost,  ispred  pa,  ne  mogavši  da  se  umerimo  a,  stalno  na  prekinutom  putu  putu  kad,   na  žalost,  nemajući  drugih  mogućnosti  za  sučeljavanja,  sem  nezgrapnog,  nejasnog  i  utrnulog  ćutanja,  ostajemo  nedorečeni...
Na  Groblju  se  samo  sedne  da  se  odmori  od  zaostataka  prošlosti,  prebiranja   sadašnjosti  i  očekivanja   budućnosti,   one   što  nas,   u  svojoj   prolaznosti,  nemajući  mogućnosti  da   je   ostvarimo,  grubo  sprečila  da  otkrivamo   i   uvodimo  u  sebe.   Ne  zbog  toga   što  nismo  umeli   nego   što   smo   prerano,  prevazilazeći  fizičku  smrt  koja  nas  takla  a,  nije  duhovno  porazila  ni  izgubila  jer  smo,  sažimanjem   prostora i  vremena  i,  pokazivanjem  dostojnosti   kod  zavređene  moći  trajanja,  ostvarili  ono  što   se  ne  oduzima,  ušli  u  večnost  iz  koje  se  ne  izlazi...  Ostaju samo oni  koji  umeju  da  se  zapišu  a,  ako  diraju  druge  pa,  osete  da  su,  pročitavanjem,  slični, onda  i  traju.
Ne  može  se  zameriti  životu  od  koga  se  ne  može  da  pobegne  jer  se,  proveravanjem,  obnavlja  ali,  može  se  zameriti  smrti  koja  nam ,  ako  joj  dozvolimo  da  jednostavno  prisutna,  donosi  otuđenje.
Mišlju,   koja   potpire   uspomene,  čime   se   prepoznajemo   kao  ljudi,  zauvek  pokazujemo  da  smo  bili  i  ostali  zajedno.
Bale  nam   nije  dozvolio,  iako  bez  posebno  naglašene  reči   jer,  u svojoj  prefinjenoj  običnosti,  nije ni  umeo drugačije,   a   ni   hteo  da  se  nametne,  da  se  uskratimo  za  istinsku  dobrotu  koju  je,  vazdan   nuđenim  estetskim  osetom  i  sudom,   umeo  da   izgovori    posleništvom  i  izgaranjem  čime   se,  ne samo  profesionalno bavio,  bespoštedno  i  nesebično,  sejao  za  sobom.
Ono  što  nam  ostavio  kao   nesporno  duhovno  bogatstvo  ni  sa  čim  se  ne  može  da  meri  jer,  sazdano  u moralnom  odnošenju  prema  svakom  sagovorniku koji  je,  idući  uz  njega,  crpeo  dodatnu  snagu.
Umeo  je  da  se  prepoznaje  po  dobru,  urođenom po shvatanju uzvišenosti  koja ga odavala, što je velikodušno prenosio na svoje najbliže.
 Neumitni  odlazak  se  mora  prevazići zbog njegove  smernosti, odmerenosti  i dostojnosti, zbog izražene  ljudskosti   :   to se može lakše nego inače zbog časti  sa kojom je živeo  a koju, svesni  smo,  ni  ovo  današnje  duhovno  nevreme,   ne  može  da  okalja.   Niti da  ga,  namernim  govorom,  i  da hoćemo,  na  može  da  oceni  boljim  nego  što  jeste.
Neizbrisivi  trag  koji  je  ostavio   iza  sebe   otvoreno  govori   da,  uspomene   i  sećanja,  ne mogu da blede, zbog toga  i  razumljivo  što  se  vraćamo  na  ono  što  nam  je  bilo  lepo.
  Putevi  života,  a  to  je  već  tekovina  civilizacijskih  vrednosti, u  koju  smo  ugradili  i  sami  sebe,  nikada  se  ne  meri  putevima  smrti...
  Kuršumlija  se  nije,  da  se  ponovi   s  rezignacijom,  dostojno  oprostila  od  svoje   kulturne  perjanice.  Uz   nekoliko  prijatelja   i   porodice,  sa   Ove,   i   Baleta,  sa  One strane,  oprostio  se  njegov  i   naš  Književni klub,  Srba  Stanković,  kolega  sa  negdašnjeg posla  koga  su, zajednički, obavljali...

                                                           Radivoje   Pantić,                                          Kuršumlija                                            
                                                                                                                  

Dodatkowe informacje