SLAVIC POETRY

VERICA TADIĆ: VASKRSAVANJE VRLINE - (Olga Lalić-Krovicka “Hristos u Carigradu na putu za Rim“

https://www.tacno.net/kultura/verica-tadic-vaskrsavanje-vrline/?fbclid=IwAR0PWQBwDhxnAcz2H3tPXidTmQi9lsppbnAipuAIHf3qn2jN0BQ10Sqv7l8

Књижевна награда Хаџи Драган НОВИ ЛАУРЕАТИ

`
Одлуком селекторке, књижевнице Милунике Митровић, нови лауреати књижевне награде Хаџи Драган за 2018. су књижевнице: Мирјана Ранковић Луковић из Чајетине, за књигу прича „Тајне наше мале“, и Јевросима Ристовић из Београда за циклус песама из поеме „Три Е“.
Награда Хаџи Драган је установљена 2009. године са циљем да допринесе очувању књижевног лика Хаџи Драгана Тодоровића (1951–2008), члана редакције књижевних новина „Свитак“. Ову награду додељује „Свитак“ у виду Плакете. Досадашњи лауреати су: Верољуб Вукашиновић и др Милутин Пашић (2009); Владимир Јагличић и Милуника Митровић (2010); др Бојана Стојановић Пантовић и Слободан Ристовић (2011); Братислав Јевтовић и Зоран Јеремић (2012); Татјана Дан Ракић и Драган Јеротијевић Јеротије (2013); Мирољуб Тодоровић и Ружица Комар (2014); Миладин Вукосављевић и Петар Матовић (2015); Јованка Стојчиновић Николић и Зоран Раонић (2016); Лола Вељовић и Верослава Малешевић (2017);
Лауреати за 2018. су: Мирјана Ранковић Луковић и Јевросима Ристовић. Свечано уручење награде лауреатима за 2018. годину, догодиће се током јуна у Народној библиотеци „Љубиша Ђенић“ у Чајетини и Народној библиотеци у Ариљу.
 
Мирјана Ранковић Луковић је рођена у Ваљеву 1965. године. Живи и ствара у Чајетини. Пише поезију и прозу. Објавила: Други део мене (1988); Лице љубави (1988); Након свих ових година (1999); Пешчано време (2003); Улазећи у причу (2004); Мушкарци не плачу (2008); Приче из Причевића (2001); Ветровима уназад (2014) и Тајне наше мале (2018).
Јевросима Ристовић (Гривска, код Ариља, 1952), Пише поезију. Објављене књиге песама: Врт омеђен облацима (Удружење књижевника Панчева 1994); Географија длана („Апостроф“ Београд 1995); Јабука у лавиринту („Багдала“, Крушевац 1998); Водена свила („Рад“ Београд 1999); Реквием за Јерину („Народна књига“, Београд 2007) и Молитва за Ирину („Арка“, Смедерево 2010).
У образложењу селекторка Милуника Митровић је написала и критичке осврте, како на књигу Мирјане Ранковић Луковић тако и на поезију Јевросиме Ристовић.

ПОЕТИКА СВАКОДНЕВИЦЕ
Мирјана Ранковић Луковић: Тајне наше мале, Београд, „Витез“, 2018.

Поетика свакодневице тематски је оквир најновијег приповедног венца под насловом књиге Тајне наше мале познате песникиње и прозне списатељке Мирјане Ранковић Луковић. Саткан од смиља душе и језика, завидно проницљивог посматрачког дара и сензибилита за откривање лепоте и значаја, наизглед споредних, оних суштих „малих ствари које живот значе“. А те бројне свакидашње „ситнице“ неправедно запостављене, као да су под веловима неке тајновите сенке, увек неминовне пратиље и судионици живота људи око нас, и у нама самима.

Вазда полетни истраживачки дух зауставља поглед ауторског Ја, ловећи у лету тренутке садашње или већ минуле, са површине порозне свакодневице која непресушно тече и нестаје, да би у њих и у себе неприметно ронио дубље. Отуда, у овим причама видимо тако чулне и животно уверљиве слике многих детаља, призора, лица, гласова, пејзажа, сусрета, љубави, туге, одакле ускрсну сећања на бајковите или стварне приче о блиским људима и стварима из непосредног окружења. Ефикасним стилским потезима ауторка редукује предуге наративе и дескрипције, готово спонтано утањајући у психолошке вирове и лагуме интимних превирања својих ликова, осветљавајући њихове снове и судбине из неког посебно занимљивог разлога или тајновито запретеног угла властите душе. Све то, грађа је за неочекиван лирско-медитативни амалгам језгровите слике, онеобичене скаске, цртице, краће или дуже приче захваћене из реално скениране збиље, често срцем домаштане и мисаоно заокружене.
Приче се као разнобојни медаљони нанижу спонтаним редом са невероватном приповедачком лакоћом, чинећи динамичним овакав један колаж vitae fragmente, преливен осећањем благости и ведрине идући читаоцу у сусрет чиста срца. Одакле нашој списатељици Мирјани Ранковић Луковић долази таква једна ретка, стваралачки радосна посвећеност животу самом, која озарено и одлучно исијава са сваке странице ове књиге, можда јесте њена мала велика тајна. А можда и није сасвим тако, ако пажљиво ишчитавајући, поново се вратимо на аутопоетички интониран текст „Трен просветљења“ који отвара ову књигу, и послушамо поверљив ауторски глас о свом искуству о важности, па и мудрости, како да препознамо оне повлашћене тренутке среће неприметне у колотечини свакодневице: „Тренутак кад нас прожме истинска срећа што смо живи, и своји, и што смо се нашли а – то је тек умеће (Усуд?) Што можемо да видимо до дна зеница у очима тих, тих нама најважнијих, као да у душу гледамо. Што тај поглед вреди као целов, као загрљај, као Уточиште!“
Овакви и слични пасуси прави су мисаон-емотивни просеви „бисерних очију“ ових прича – минимум фабулирања и дескрипције, максимумом значења! И ето читаоцу присних асоцијација и драгоцених предложака за ведрину и озбиљно размишљање. Ту се негде могу лако срести пишчева и читаочева вера у потребу за писањем. Можда понајпре, као могућа утеха коју обезбеђује узајамно задовољство, или само подгрејава илузију о смислу лепоте и љубави у овом животу, какав год да живот јесте или би могао бити, управо овде и сада.
Таква поетика ове ауторке, умногоме наивна, али невиног и чистог срца, чини њен глас препознатљивим и сугестивним нараторем и лириком ретке врсте, који долази у наше дане храбро и непретенциозно, у прави час да нам исприча „мале тајне“ показујући оно што смо знали, а не знамо. А то нешто, за доброг писца је важно јер нам казује о људима у суровом и прекрасном свету – није срамота бити срећан, то је мудрост. (Орхан Памук).
Између осталог, мудрост је за Мирјану Ранковић Луковић и старост видети као нову могућност избора. Оптимистичка препорука долази кроз лични пример и речи њене јунакиње, времешне сусетке Наталије из лепе приче „О госпа Наталији“. За ову необичну жену усамљеност није нужност пораза, јер искуство живота отвара
могућност и ка другачијем, смислом оплемењеном и хуманијем избору: „Па, изаберите савет сами! Учините нешто и ви за себе“.
Такође, у причи „Ни сребро, ни злато“, где је реч о изненадном сусрету двеју школских другарица после много година, када су их време и различите судбинске околности обликовале у различитим правцима и довеле у егзистенцијално сасвим другачије позиције. Након тог сусрета ауторско Ја се интимно преиспитује, упоређујући свој живот са економски успешнијим статусом другарице, којој је породични и љубавни живот неостварен. Са дирљивом топлином следи искрен и јасан јасан заклучак да своју срећу не би нипошто мењала са њеним „великим хладним креветом са сатенским чаршафима“. У тренутку облива је осећај неописивог блаженства и захвалности судбини, подстакнут призором пуним истинске љубави у сопственом дому: „Пред ноћ, муж и отац породице, гледао је са врата собе дирљиву слику при светлости стоне лампе: своје уснуле жену и децу. Сама лепота и нежност. Суштина!“
Стварност је често фантастичнија од сваке фикције, закривена иза свакидашњих малих ствари, које ауторка са страшћу открива поверавајући их својим причама, дарујући им тачно име у бојама једне непатворене душевности. И брижности за свет који убрзано нестаје и мења се, а коме овакве приче попут вечне чаролије Шехерезадиних, тако недостају.

Милуника Митровић

ОСТРВО ЖУДЊЕ ЗА БЕСКРАЈЕМ
Јевросима Ристовић: Циклус песама (из поеме Три Е)

Песникиња Јевросима Ристовић, ненаметљиво присутна на небу наше савремене поезије већ неколико деценија, сада и најновијим концептом циклуса својих песама потврђује упечатљиву експресивност једног аутентичног лирског дара, увек узбудљиву свежину стихова значењски и тематски чврсто повезаних. У овим песмама она налази прецизан израз и тачну меру своје суптилне осећајности и особите узнесености поринућем у мисаоне дубине, обухватајући плодотворно властити доживљај сусрета са стварним и митским простором грчког острва Евија.
Лирско Ја свакодневно предано открива лековиту за душу и тело чар тога простора, подлежући магији непосредне лепоте, ослушкује зов античких богова, који су овде оставили ванвремене трагове у својој вечно одсутној присутности: Из хиљаду метара дубине долазио је/ лек нама који смо из хиљаду метара/ дубине свог бића скупљали болест“ (песма Евија). Вода, земља, сунце, море, обале – кључне су речи-гејзири који запљускују раскош песникињине имагинације, која отовара унутарње поноре, вртлоге и емоционална превирања ка новом промишљању света, личне и опште пролазности човековог смисла и бивања у њему.
Из песме у песму у овом циклусу, песникиња постиже завидне стилско-језичке учинке пре свега језгровитом оригиналношћу метафорике, дајући свему казаном и виђеном око себе и у себи, неку чулну спиритуалност пуну болног значења и емоционалне профињености. Уз просјаје духа наде у исцељујућу моћ митских изворишта воде и медитеранске врелине сунца, песничко Ја запљускују таласи неутаживе силина жудње за одсутно-присутном блискошћу и љубављу љубављу, за повратком времена и лица (не)минулих љубави: „Позајмљујем дане овог острва/ од лептира расцветалих као мимозе/ цвркут слова другог језика/ на гранама нара у нама израслог“, казаће уводни стихови изузуетне песме Измиче ноћ своје столице. Већ у следећим строфама чујемо унутарњи глас који се обраћа неком неименованом, присном бићу чије „лице од пене на саборима таласа луталица/ откинутих од мора као богумиле“, да би поверљивим шапатом дошла завршна, потресна строфа где се сједињује енергија „ћелија речи“ неречених и дух љубави саме: „Свака ћелија ових речи моје је/ складиште љубави за тебе/ Носим знак на челу оних што/ замонашили су ћутање“. Има ли на овом свету ишта надмоћније и немоћније од речи, наводе нас изнова да се поново запитамо над бисером ових стихова, као и сви остали у циклусу ове несвакидашње поеме Јевросиме Ристовић.
У инспиративном магновењу, песникиња као да све време оним што пише не говори о себи, већ сама собом. У дослуху са „цвркутом туђег језика“, слутимо како се целим бићем предаје божанској лепоти морског предела, доживљавајући сада овај и онај свет, прошлост и будућност као циклични просторно-временски бескрај једне целине, са којим жели да се ту, на том чудесном острву древног срца поистовети, стопи, нестане… У вечном враћању истог, њена сновида душа осећа и зна да: „Све су то наши додири/ који путују вековима и биће савршено спојени у неком будућем бићу/ Тамарис, његов сок састојаће се / од речи о теби, мана настала од његовог/ сока спасиће ново племе у пустињи“, читамо у песми Упија ме бескрај, ванредне лепоте и рефлексивно-филозофске продорности: „Влати ветра опрезно ће додиривати/ босиљак/ залутали часови / неће пристати да прођу/ остаће у пољу, у том семену,/ смејаће се пролазности.“ Јер, одувек овакво лично бележење болног искуства као општег удеса неминовне пролазности свега, јесте прави разлог да пишемо и читамо. Управо ону пријемчиву, зрелу и тако лековиту поезију од које нас хвата дрхтавица, какву пише и живи данас Јевросима Ристовић.

Милуника Митровић
30. април 2019.

NOVA DVOJEZIČNA ZBIRKA OLGE LALIĆ- KROWICKE

https://www.tacno.net/kultura/nova-dvojezicna-zbirka-olge-lalic-krowicke/?fbclid=IwAR1YW4DJ_FVcGvvVZMdPk3nekJNHqrU3-7x5Cn0QmDPxanRp6IMD8vM1yAQ

MILIJAN DESPOTOVIĆ - "ČULO JEZIKA" (PRIKAZI I BESEDE)

ODSJEVI VARNICA RIJEČI SA OŠTRICE KRITIČKOG MIŠLJENJA
        MILIJANA DESPOTOVIĆA

Milijan Despotović: „Čulo jezika“, Centar za djelatanosti kulture „Vojislav Bulatović Strunjo“, Bijelo Polje, 2019.

     Književnost je umjetnost. Pogled na svijet. I, mišljenje o svijetu. O čovjeku i o čovjekovom svijetu života. To će reći, o svijetu koji je on stvorio, osmislio i u kome, neprestano, u svome Ovdje i Sada, (pre)biva. Bude. Prema tome,  književnost ima svoju zadaću, predmet, ulogu u svijetu koji i sama konstituiše. Svakako ona nije u stanju da ga mijenja, ali, ona aludira, ukazuje na anomalije, izvitoperenu svijest i tendencije koje se manifestuju u datoj društvenoj stvarnosti, te ga, stoga, posigurno  može osmisliti, učiniti toplijim, svrsishodnijem mjestu čovjekove učmale, mučne, sive svakodnevice.
    Otuda i nije ni malo čudno što su, upravo, umjetnost mnogi, i to, po svemu, najveći mislioci, lučonoše čovjekovog duha, u svojim sistemima, (po)stavili na najviši pijedestal čovjekove kreativnosti, predstavama i fenomenologiji njegovog duha. Naravno, umjetnost se zasniva na osjećanjima, fantaziji, mašti, ali uz sve to književnost i misli. Ona govori. Saopštava. Njeno oružje je riječ. Riječ koja nadmašuje sama sebe. Ona isijava, širi horizonte i mimo svoje granice, izvan svoje moći imenovanja. U tome i jeste, tu počiva silina, čudesna draž, lucidnost poezije.
   Poezija nije jednostrana, jednoobrazna, površna. Ne, ona je veoma slojevita, kompleksna. Ona, kao ni jedna druga vrsta umjetnosti ili, pak, egzaktna nauka, zbija čovjekovo biće u jednu tačku i tako, i  na taj način prožima sve sfere njegovog življenja , i sve ono što ga dotiče, i čime je zaokupljen. Dakako, književnost je trorodna. Toliko ima i svojih disciplina, grana koji je uporno prate, bilježe i istražuju. I dok se teorija bavi lirskim, epskim ili dramskim osobenostima, takođe i odlikama pjesničkog jezika uopšte, u isto vrijeme književna istorija uhodi društvena previranja, prilike, integracije i moguće raskole u ljudskim zajednicama, samim tim i motive, tematiku koju su razrađivali  pjesnici, autori iz iz tih epoha. Međutim, između njih pouzdano, pomalo izazovno, čak i prkosno počiva književna kritika. Ona je ta koja vrši aksiološko vrednovanje, te je, stoga , uvijjek u prilici da promaši: podmaši ili premaši.
    Prema tome, vrstan književni kritičar, itekako podrobno mora i treba da poznaje teoriju, isto toliko i istoriju književnosti, kako bi njegov kritički stav u sebi nosio iskonsku, autentičnu, nepatvorenu istinu koja bjelasa u djelu o kojem vodi riječ. On je taj koji mora da pogodi u samu srž i da pronikne u svaku poru tkiva bilo kog teksta,ili žanra u koji se svrstava.Naprosto, kritičar stoji iza svake svoje riječi i bez ustezanja iznosi, ako je potrebno i brani, opravdava i nikada ne negira svoj stav. Jer, kritičar je pronicljiv. Oštar promatrač.
    Pjesnik, dok piše, odnosno stvara, on, uporedno s tim  razrješava svoje lično, subjektivno, Ja koje potom sugestivno prenosi na čitaoca, s namjerom da ga on prihvati, najzad da se poistovijeti, identifikuje s njim. Dakle, to je ono bitno, presudno za pjesnika. Međutim, kritičar, po svaku cijenu, mora da iskorači dalje od toga, on ne smije da se baš tako olako odredne svog Ja. On prihvata pjesničku tvorevinu, ali , ne stihijno, no oprezno, gotovo pa sistemski prilazi toj problematici. Naravno i on je subjektivan, ali odmjereno, jer, nije i ne može da bude pristrasan. Jednom riječju rečeno: on je subjektivno objekativan. Upravo, to su pretpostavke, ono što prethodi, ugaoni kamen na kome stoji svaki uviđajan kritičar, i to, u pravom smislu poimanje te riječi.
    Dobro je znano da književna osvrte pišu akademski obrazovane ličnosti i pjesnici, naravno. I dok je ovim prvim to životni poziv, ono od čega oni preživljavaju, vežu kraj s krajem, žive; u slučaju pjesnika, situacija je naglavačke postavljena, skroz je dijametralna: oni ne žive od, nego, naprotiv, za to. Zato riječi školovanih, lektirskih kritičara i jesu, uglavnom, posne, šablonsku, hibridne, uglvnom površne i nezrele. Riječ pjesnika, kritičara, sama sobom, iz sebe isijava. Ona, svaka, je vatrena, punokrvna, životna. U tome je pritajena suptilna moć pjesnikove kritike, njegove riječi, osjećanja, misli, njegove ideje.
    Ali, autoru o kome se drži, vodi riječ, se, kao rijetko kome drugom, posrećilo. On posjeduje i jedno i drugo. Njegova desna strana jeste struka, lijeva strana jeste glas, poziv pjesnika. Iz te simbioze jeste poniklo, potom i uspravilo njegovo stvaralačko, pjesničko stvorenje. Jednostavno rečeno, on , do samih tančina zna o čemu piše, i umije, ima duše, ima duha doslovno, potpuno iznjedri, iskaže, dokaže ono šta i o čemu govori.
    Valja istaći i sljedeće: Despotović je okupiran, preplavljen fenomenom jezika, i očaran, zanesen je njime. Po njemu jezik je čulo. Jedno od čula. Medij spoznaje. I samospoznaje. Despotović jezik svrstava u spoznajnoteorijsku kategoriju. On mu pripisuje gnoseološku dimenziju. Iz toga proističe da jezik ne samo da imenuje, on promiče dalje, u metafizičko, u ono, nešto, što je s druge strane od nas. Jezik je, dakle, taj koji čini sponu između onog što nam je dostupno, i onog, nečeg, što slutimo. Iz toga se ovlaploćuje naš strah, srčanost, strepnje, briga i radost, i život, i smrt.  
    Ovaj autor, pregalac riječi to intuitivno, možda, svjesno zna. Zna i vodi, povodi se za tim. Stoga i njegov nepokolebljiv pristup svakoj pjesničkoj tvorevini koju analizira, tumači. Čini on to prilježno, svom svojom snagom, sa svim svojim duševnim i duhovnim snagama. Sa svim onim sa čime raspolaže. A, Despotović je stvaralac. Izuzetan. Pomalo neobičan. Lapidaran. Lucidan. Pomalo čudan jer niko mu nije sličan. Sasvim je samonikao. Autentičan. I, u najgromoglasnijem kritičkom višeglasju, prepoznatljiv. Svjedoči, veoma plastično i slikovito ilustruje, potvrđuje i ova njegova rukovet kritika, prikaza i besjeda, kako on to sam prozva, imenuje. A, pisao ih je. Strpljivo, pomno. Postrojio ih je, smije se reći, hronološki, onako kako su pjesnici kojima se posrećilo da govori o njima. Uradio je to znalački, tako da se stiče utisak da se radi o jednom pjesniku, jednom pozamašnom djelu.
    Važno, zapravo, neizbiježno je ukazati i na činjenicu koja osvaja, plijeni čitaoca da u kušanju svakoe pjesničke tvorevine Despotović dosljedno jeste dubokosežan. Jeste, jer zadire, ne samo u lično, nego i u kolektivno podsvjesno. Preciznije rečeno, u arhetipsko našeg ( srpskog ) naroda, kroz sve vjekove, mećave, ratove i sva zla kroz koja je uznosito, ponosno prošao. I njegovu kulturu, folklorno, običajno. Narodno.S desne i sa lijeve strane plahovite Drine. U tome se prepoznaje, izbija na površinu i njegov patriotizam. Jedro, zdravo rodoljublje. Zna Despotović ko je, odakle potiče. I kome pripada. Zna, treba to pozdraviti, imati na umu, i diviti mu se. Zaslužuje to. Jer, dok se u grozničavom ispisivanju ostvaruje, Despotović i druge izvlači iz sjenke, iz kolotečine, učmalosti na svjetlost. I objelodanjuje ih. Šalje u svijet. Da i njihov stih, pjesma nađe iskru u kamenu, svoj odjek.
    Stoga se bez iole sumnje ili zaziranja smije reći da je za Milijana poezija, literatura, opsesija. I više od toga. Pisanje za njega je tlo, patos na kojem se zasniva njegovo totalno biće. Za njega pisanje nikako nije nešto uzgred, nego, naprotiv, pisanje je za njega utočište, možda i jedini pouzdan zakolon u koji se sklanja i daje otpor svim izazovima, burama, nedaćama i tegobama životnim. Tu, u tom svom čudesnom braniku kali, kuje i oštri svoje riječi. Između njegovog nakovnja i čekića varniče, izlijeću riječi, i kao noćni svici koji paraju tamu, osvjetljavaju tminu, noć kojoj se i ne sluti početak i kraj, planetarnu noć u koju je zašlo ogrezlo čovječanstvo, bez individue, pojedinca u njemu. A čovjek se, ipak, mora da dogodi. I pjesnik, takođe. I onaj ko uhodi, raskrinkava, tumači i vrednuje pjesnika na šarolikoj pjesničkoj pozornici.

    U Donjim Vijačanima, 02. 07. 2018.                                                 Duško  Popović