Strona wykorzystuje pliki cookies, jeśli wyrażasz zgodę na używanie cookies, zostaną one zapisane w pamięci twojej przeglądarki. W przypadku nie wyrażenia zgody nie jesteśmy w stanie zagwarantować pełnej funkcjonalności strony!

Grand prix international to Olga Lalić-Krowicka

Gran pri -Olga1

Korice drama

Mилијан Деспотовић: “РЕТОРИКА СВЕТЛОСТИ – О књижевном делу Верице Тадић“

Verica korice1

 

Verica Tadić -Rukopis1

РЕЦЕНЗИЈА
Анђелко Ердељанин
ОТКЛОН ОД ПРЕДРАСУДА
(Милијан Деспотовић: „Реторика светлости“, Библиотека Гуча, 2018)

    У обимном и разноврсном књижевном опусу Милијана Деспотовића значајан сегмент представља књижевна критика и есејистика. Написао је, између осталог, више од 500 приказа и есеја о књигама наших и страних писаца, од којих су после објављивања у периодици настајале сопствене књиге. У томе низу књига  о књигама најновија је „Реторика светлости“  која је (у целости) посвећена једном аутору, Верици Тадић (1949, Доњи Дубац код Гуче; живи у Чачку). То није студија (као што би се можда могло очекивати) него збирка есеја, приказа, чланака и дијалога о њеном књижевном делу, чије је настајање и развој Деспотовић (припадник исте генерације) годинама систематски пратио.
    За Верицу Тадић Деспотовић каже да „спада у круг важних стваралаца који живе у провинцији а националној књижевности дају вредан допринос“. У уводном делу књиге представио је, у мање-више библиографском облику, сву ширину и жанровску разноврсност стваралаштва ове књижевнице, уз попис признања и друге важне чињенице. После увода се ређају текстови, хронолошким редом, онако како су настајали књиге и прикази, есеји, чланци, дијалози итд.
    Верица Тадић је пре свега песникиња, ауторка више песничких књига и збирки хаику поезије. После  заједничке збирке пет песника („Тркачи према сунцу“, 1977), и периода интензивног писања и објављивања у периодици, излази прва њена самостална књига поезије „Острва ноћи“ (1990), у којој Милијан Деспотовић запажа, поред мисаоности (виђене већ у оној заједничкој књизи), страст и радост као основне емоције, истичући постојаност љубави. За књигу „Пелудна тишина“ (2001) каже да је ту реч о стању савременог света који је „у страшном неспоразуму са собом“. И ово је велика књига љубави, планетарне љубави, љубави за човека уопште. Деспотовић говори о откривању нових могућности језика: „Речима, она, додаје чаролију, сугестију, наративност, двозначност, тон, боју, емоцију, мисли о нежности која је условљена материјалним али не спори ни митско. Уз све то згуснутост је до те мере јака да скоро сваки стих говори једна реч, чак су и везници постали стихови...“  Задубљен у читање, Деспотовић (као критичар!) дозвољава себи малу игру, извесни експеримент: од истргнутих стихова из разних песама ове књиге (које повезује јединствена мисаоно-емотивна нит) саставља сасвим нову песму (парапесму), овде под насловом  „Тишина која хода“. У томе има извесног шарма, јер се успоставља већа присност између поезије и читаоца. О важности ове књиге нешто казује и дијалог М. Деспотовића и В. Тадић, који се такође налази у Деспотовићевој књизи о којој је у овој рецензији реч. За песничку збирку „Прелудијум зебње“ (2016), насталу у време пуне стваралачке зрелости ове песникиње, Деспотовић каже: ово је љубавна поезија филозофског начина гледања, без много патетике и сладуњавости (страст – зебња – нада), усклађена у уметничком тројству слике, поезије и музике. Посебно истиче занимљиво виђење смрти, цитирајући стихове: „Смрт је коначна / кад хиљаду мене / умре у хиљаду тебе.“ А то су заправо љубавни стихови.
    У поезији Верице Тадић значајну улогу има  и хаику. О томе сведоче и три објављене књиге, а и чланак о њеној сарадњи везаној зa хаику часопис „Паун“. Да видимо наслове: „Мрежа од сунчевих нити“ (2003), „Саг од дуката“ (2004) ,“Заветни плес“ (2013).
    И сам Милијан Деспотовић аутор је хаику поезије, а уз то оснивач и уредник часописа „Паун“, поштовалац изворне (јапанске) хаику поезије и компетентан теоретичар. За Верицу Тадић написао је да је она „посвећени хаиђин“. За једну од њених књига („Саг од дуката“) каже да је „важна књига у српском хаику песништву“. Стрпљивим прочитавањем могу се у њој препознати они скривени обриси који показују да се ради о хаику мајстору који уме да уклони сувишак речи како би се појачала згуснутост, симболичност и интензитет слике. Уз мноштво сопствених опсервација, Деспотовић цитира  мисли других аутора, од којих је највише примерена суштини хаикуа она која га дефинише као „интимни природопис“.
    Верица Тадић је и добар прозни писац (добитник награде „Ћамил Сијарић“). О њеној књизи прича „(Кр)истина и (Б)лаж“ (занимљива игра речи: два лична имена у себи садрже две опште именице које су по значењу етички опозитне) Деспотовић пише: „Занимљива је ова књига сасвим. Писана је изузетним  интелектуалним напором и жељом да се додирну две крајности: истина – лаж. Могуће је, сав живот, можда и епоху, проживети у лажи мислећи да сте били поданици истине. Савременици смо доба када је лаж очигледнија али није ни савладана, она сваким даном мења методе, овде смо видели да је има и у љубави, идеологији, науци, хуманизму чак...“ То је у много чему лирска проза, и једно сасвим зрело прозно дело. Критичар истиче мисаоност, језичко ткање и афористичку кристализацију.
    На претходну констатацију природно се ослања податак да је Верица Тадић и врстан афористичар. Она, додуше, ту врсту умних творевина радије назива сентенцама, јер су њени афоризми ближи класичном (изворном) значењу. Њено схватање афоризма, на пример, много је ближе мислима Божидара Кнежевића (који је, гле случајности, неко време био професор гимназије у Чачку!) од пре читавог века, и више („Мисли“, 1902), него данашњим дефиницијама које афоризам изједначавају с идејом сатире. То Деспотовић јасно уочава и својим опаскама даје допринос појашњавању неких појмова који су такорећи у свакодневном оптицају. У овој књизи он пише о књигама сентенци Верице Тадић под насловима: „Флуоресцентни прсти“ (2008), „Причесна врата“ (2013), „Еонски графити“ (2015), а у посебном чланку даје преглед њене сарадње у часопису „Афоризам“. Цитираћемо овде једну њену сентенцу, која нам може помоћи у размишљању о животу: „Сила може да руши светове, али је нежност та која их васкрсава.“
    Има људи којима смета кад се писци (песници, приповедачи итд.) истовремено баве и књижевном критиком. А не би требало. Писац може (и треба) о свему да пише. Као што пише о људима и догађајима, разним судбинама, друштвеним проблемима, сопственим емоцијама и другим темама, тако може и о књигама. И књига је догађај (или промашај), предмет размишљања, уживања и чак обожавања, део живота. Ево, у овом случају (у настајању ове књиге) учествују три писца који о томе исто мисле: Верица Тадић, Милијан Деспотовић и овај рецензент. Сви ми пишемо поезију, прозу, афоризме, драме и нека друга књижевна дела, али пишемо и о књигама других писаца. Верица Тадић,  је објавила књиге есеја „На хридима тренутка“ (2009) и „Кад речи сањају“ (2015), о којима Деспотовић пише афирмативно и констатује  да она поседује изузетан аналитички дар и завидну ерудицију. Верица Тадић у својим есејима пише о Милораду Павићу, Васку Попи, Милисаву Ђалићу, Милану Р. Симићу, Миленку Пајићу, Оливери Вуксановић, Ђоки Стојичићу, Ани Дудаш, Дејану Богојевићу, Пауну Петронијевићу, Давиду Кецману Даку, Милуники Митровић и другим писцима. Деспотовић, пишући о њеним есејима, на једном месту каже: она трага за тренуцима инспирације у којима „асоцијацијама, компаративном и психолошком методом књижевне критике“ анализирана дела  и „доводи у везу са делима познатих књижевника, филозофа и сликара из разних епоха (...) Код сваког писца открива оно што је само његово, специфично, тешко ухватљиво и оригинално.“  Та реч (тренутак, тренуци) често се јавља у њеној поезији и есејистици (и у наслову књиге есеја). Можда би се могао написати посебан есеј о њеној поетици тренутка?
    Има у овом делу М. Деспотовића још неких текстова који стваралаштво Верице Тадић осветљавају из посебних углова. У чланку „Памћенице књижевне периодике„ Деспотовић пише о сарадњи  Верице Тадић у књижевним новинама „Свитак“, које иначе он уређује. Њеном књижевном делу већ је, раније, посвећена једна књига, „Одуховљени лирски сензибилитет – О књижевном делу Верице Тадић“ др Милована Гочманца, коју Деспотовић такође овде приказује под насловом „Допринос систему књижевних вредности“. Изузетно је занимљив текст „О свету и трајању“, који представља епистоларно осветљавање једне књиге трећег писца. Реч је о књизи „Вјечити свијет“ Добрашина Јелића, о којој Милијан Деспотовић и Верица Тадић дописним путем размењују мисли (разговор завршен 10. март,  2016. године), казујући успут доста тога и о себи и својим схватањима поезије, живота, света, љубави, светлости. Поезија у себи носи љубав и светлост, поезија је светлост љубави, поезија може бити све, и у њој је све...
    Вратимо се сада, за тренутак, провинцији, која је поменута на почетку. Шта је провинција у маленој Србији? Је ли провинција и Нови Сад, Ниш, Крагујевац, Суботица, Краљево,  Смедерево, Чачак? Многи цитирају Преверову досетку: „Све што је велико долази из провинције, на пример – Сена.“ Код нас се то схватање примило на специфичан начин. Понекад се иронише: „Све што је велико долази из провинције, на пример – велики провинцијалци.“ А такви типови (етаблирани у метрополи!) најчешће о провинцији говоре с благим презиром. Неки, међутим, покушавају да реално представе културну ситуацију: „Клица метополизма посејана је у провницији. “ Или овако: „Провинција је удварање просеку.“ А заправо (руку на срце) провинција може да значи: ближе човеку. У тој мисли је отклон од предрасуда.
    Деспотовић обично књижевна достигнућа (па и дело Верице Тадић) посматра у ширем мисаоном контексту, цитирајући многе домаће и светске ауторе. Када говори о читању, као првом предуслову у поступку књижевне критике, и уопште у процесу писања, цитира Борхеса: „Ја себе првенствено сматрам читаоцем. Као што знате, одважио сам се да пишем, али мислим да је оно што сам прочитао далеко важније од онога што сам написао.“ Такав однос према делима других писаца очигледан је, већ избором цитата, и у ставу Милијана Деспотовића. Баш на примеру књиге о Верици Тадић може се видети оданост критичара („конкретног читаоца“, како би рекао Драшко Ређеп) према писцу, а оданост је, уз подразумевану стручност и одговорност, гаранција или бар озбиљно обећање свеобухватног и поштеног вредновања књижевног дела.

У Новом Саду,
 15. марта  2016. 

Ryszard Wasilewski - "Fraszki i sentencje"

okładka fraszki i sentencje1

Novi broj časopisa "Svitak"

Прелиставамо нови број Књижевних новина „СВИТАК“


У СУСРЕТ ЈУБИЛЕЈУ


Svitak1

Из штампе је изашао нови двоброј (94-95) Књижевних новина „Свитак“ које од 1994. године редовно излазе у Пожеги. Овај број је посвећен песничком делу трагичног писца Милорада Љ. Кречковића (1914) кога су немачки окупатори стрељали на брду Крушик, код Ваљева, 1941. године. Уз избор Кречковићеве поезије под насловом „Што ме птицом не учини“,  („Правдо,/ Што ме птицом не учини/ Да одлетим и кљуцнем/ Бар пар мрва,/ Него од мене створи/ Сиротог црва?!“) Свитак доноси есеје и критичка осветљавања његове поезије сабране у постхумно објављеној књизи „Вртлози и буре“. Објављени су записи о Кречковићевој поезији које потписују: Др Драгољуб Зорић, Слађана Дикић, др Милован Гочманац, Вујица Бојовић, Мирјана Ђурић и Бранко Јовановић, који закључује: „Фашисти су стрељали Лорку, али нису могли убити његову Поезију, а Немци су стрељали и младог студента права и песника Милорада Љ. Кречковића, али су остале његове Песме у којима је продужила да дише његова бурна младост.“
Нови СВИТАК доноси одлуку одлуку жирија за доделу књижевне награде „Хаџи Драган“ којом су за 2017. овенчани: Лола Вељовић из Норвешке (Гуча, 1969) за књигу песама „Нешто у мени“ а за циклус песама „Чекам, замисли...“, награђена је Верослава Малешевић (Београд, 1960) песникиња из Костолца. Образложење за доделу овог већ престижног песничког признања, написала је др Валентина Златановић Марковић из Ужица. Из избора поезије Верославе Малешевић издвајамо песму посвећену Пауну Петронијевићу (1936-1962):


ЧЕКАМ

    Пауну Петронијевићу

Чекам да отресеш прашину са срца,
да обијеш заветни ковчег ћутања,
подереш завесу сумњи,
нацрташ реку без таласа и гнева,
уловиш по неку звезду са неба
и купиш ми парче сунца.

Чекам да ме вратиш у зеницу ока свог,
да дамаре наше стопиш,
мисли моје мрсиш и хтења делиш.

Чекам да се шапат о твоје хриди разбије
као шум мора, као песма славуја.
Да душе нам млеком заливаш.
Причала сам ти веш о лавиринту трагања,
чамцу у магли, трњу на путу,
окамењеном времену и нетрулежном трајању.

Још ти само рекла нисам
да те на облаку између неба и земље,
чекам.

У палети Вести о новим лауреатима, СВИТАК подсећа да је Данилову припала награда „Кочићево перо“, Лели Милосављевић прва награда за кратку причу на Фестивалу хумора и сатире у Раковици, награда „Вуко Безаревић“ за сатиричну причу и трећа награда „Милутин Ускосковић“, Милораду Шојићу постхумно „Мала паприка“ а Верици Тадић међународна награда фондације „Naji Naaman“, из Либана. Ту је и прилог са „Куршумлија конкурса“ поводом Светског дана поезије, који потписује Анђелија Ђукић.
Од завичајних песника из ужичког краја, овде су имена: Влађа Бакић Милић, Мирјана Ранковић, Владимир Савић (чија је песма „Вечерас ја ћутим Хамлета“, изазвала посебну пажњу читалаца), Миодраг Попадић, Нада Јордовић, Драгица Ђурић, Андрија Ацо Марковић, Срђан Стевановић, Милуника Митровић, а ту је и вест да је одржан песнички поменик „Пред кућом у пољу“, као подсећање на песника Милијана Г. Поповића и поход његовом почивалишту у сеоском гробљу у Субјелу, где су стихове казивали: Милуника и Миљко Митровић и Милијан Деспотовић.
Есеј о мајци „Светлост животног пута“ (награда „Кола српских сестара Ужице) објављује ужичанка Бранка Лазић, а Пауну Петронијевићу посвећена је и прича Јагоде Кљаић из Глине „Корак земље под водом“. Свитак, објављује и причу ужичанке Леле Милосављевић „Оде Миле лајкованом пругом“. Ту је и есеј Невене Деспотовић из Пожеге „Осмех“ и осврт бањалучког књижевника Ранка Павловића на песничку књигу Слободана Ристовића  из Ужица „Пустињиште“, као и приказ др Биљане Грујичић која пише о књизи ужичанке Наде Јордовић „На крилима сокола“.
Завичајном књижевном миљеу припадају и објављени афоризми Мирослава Миша Марковића из Пожеге, као и вест о установљењу награде за допринос баштини афористичке мисли „Мала паприка“ која ће се традиционално додељивати поводом дана хумора почетком априла. За првог добитника постхумно је проглашен Милорад Мишо Шојић (1930-2017).
И када се погледа само садржај који су попунили ствараоци из ужичког региона збиља је неразумна одлука комисије за финансирање пројеката Удружења из буџета општине Пожега, да одбије захтев СВИТКА за симболичну помоћ. „Комисија сматра да се средства траже за програм комерцијалног типа“. За неверовати је да су поезија, на пример, као и друге форме књижевног изражавања, постале комерцијалне. Отуда је с правом уредник књижевних новина „СВИТАК“ Милијан Деспотовић реговао саопштењем: „Шта потписа Максићу“ (Велимир Максић је председник поменуте комисије).
Но подршка пожешкој књижевној баштини, кроз Свитак, јесу његови сарадници са подручја где се српски језик пише и збори. У овом броју поезију објављују и: Иван Гаћина, Марко Станојевић, Снежана Алексић Станојловић, Данко и Сања Радовановић, Милош Табић, Драган Марковић, Андреја Врањеш, Валентина Новковић, Милош Ћулумовић, Вања Вученов, Валентина Вулић, Драган Маљик, Чедна Радиновић Лукић, Биљана Тошић, Славомир Гвозденовић, Родољуб Рођа Јовић, Биљана Ристић, Радивоје Пантић, Видак Масловарић, Зорица Тијанић, Никола Милосављевић, Милица Дурлевић, Ана Ђорђевић,  Миленко Ћировић Љутички и Олга Лалић Кровицка.
Гости „СВИТКА“ су пољски песник Елегијуш Димовски са циклусом песама „Лице скривено длановима“ у преводу Олге Лалић Кровицке, потом песме „Сан“ Кира Герасимова и „Трговац истине“ Трајчета Кацарова, македонских песника које је на српски језик превео Недељко Терзић.
О новим књигама др Драгане Денић, Миленке Цице Чоловић, Маријане Пилиповић, Борислава Гаврића,  Владанке Цветковић, Мирслава Средановића, пишу: Радивоје Пантић, др Љубомир Зуковић, Ружица Комар, Мирјана Штефаницки, Радомир Мићуновић и Саво Мартиновић, а ту је и обиман есеј Радице Гавриловић о Раду Драинцу под насловом „Пронашао оазу у бескрају“.
Рубрику „Свиткова афоризница“ отвара избор афоризама руског писца Владимира Шојхера у преводу Александра Чотрића а потом следе афоризми:  Војина Тривуновића, Мирослава Миша Марковића, Сање Радовановић, Радмила Мићковића и Милена Миливојевића.
Редакција СВИТКА за наредни број прима прилоге на адресу: „Књижевне новине „Свитак“, 31210 Пожега. Поштански преградак 29. Подсећамо да је конкурс за награду „Хаџи Драган“ у 2018. отворен и траје до 1. децембра 2018. године. Треба слати књиге и циклусе од пет необјављених песама, са назнаком: „Конкурс за награду „Хаџи Драган“.
Тема и овогодишњег конкурса је слободна.

Идуће године „Свитак“ ће обележити јубилеј, 25 година излажења и асктеског рада редакције. „Никада нико није добио хонорар за објављен прилог, нити рад у редакцији, а нико није одустао да сарађује, каже главни и одговорни уредник, књижевник Милијан Деспотовић.


Бранко Милошевић

 

Milijan Despotovic

Glavni i odgovorni urednik časopisa "Svitak" Milijan Despotović

 

Zbiór haiku Mustafy Spahiu w trzech językach (albański, chorwacki i polski)

mustafa-spahiu ani-bambus-ani-klucz 1

Wydanie trójjęzyczne


Przekład z języka albańskiego na chorwacki

Mustafa Spahiu

Przekład z języka chorwackiego na polski

Olga Lalić-Krowicka

Korekta

Tomislav Marijan Bilosnić

Jakub Niedziela

Skład, projekt okładki i ilustracja na okładce

Jakub Niedziela

Wydawnictwo Ruthenus 2018

 

Dodatkowe informacje